Изложба "Рујански старешина Јован Мићић"

У среду, 4. марта, 2020. године, у Галерији Kултурног центра на Златибору, отворена је изложба „Рујански старешина Јован Мићић, од хајдука до сердара, од сердара до заточеника Гургусовачке куле“,  чији је аутор Снежана Ђенић, директор Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“, историчар и виши кустос.  Посетиоци ће до 1. априла имати прилику да се подсете или да науче најбитње детаље везане за ову историјску личност, која је одиграла веома важну улогу у једном историјском тренутку у Србији.

Ауторка изложбе је обликовала надахнуту причу о животу Јована Мићића, сердара и каваљер-пуковника.  Заслуге сердара Мићића за ослобођење Србије и постављање темеља државе и његова дипломатска активност стављају га, без сумње, у ред најзначајнијих политичких личности у историји ужичког краја прве половине XIX века.
Изложбу чине архивски документи, фотографије, музејски предмети који су се користили почетком XIX века и предмети које је користио сам Јован Мићић, нацрти и макета сердаревог конака у Чајетини, мапе Ужичке нахије. Велики број историјских података и архивске грађе, који илуструју успон и пад сердара Јована Мићића, садржани у поставци изложбе, први пут су представљени јавности 2015. године, у склопу обележавања два века од почетка Другог српског устанка, на Свечаној академији коју су том приликом организовале чајетинска библиотека и Општина Чајетина. Од тада је ова изложба посетила већи број градова у Србији.

Судбина Јована Мићића, златиборског хајдука црногорског порекла, борца који је углед стекао у Првом српском устанку, а у Другом предводио Златиборце, ишла је од сјаја до очаја. Носио је титулу кнеза рујанског и седара ужичке нахије и владао чврстом руком. Био је најближи пријатељ кнеза Милоша Обреновића, побратим Смаил-аге Ченгића, пријатељ Петра II Петровића Његоша, уживао велико поштовање и утеривао страх у кости својим непријатељима. Ипак, овај моћник доживео је трагичан крај. Након што је кнез Милош абдицирао, допао је заробљеништва и након понижавања у ланцима, преминуо од глади.

Пред многобројном публиком, ауторка изложбе је укратко изнела најбитније биографске податке о сердару Јовану Мићићу и завршила је своје излагање следећим речима: "На мермерној каменој плочи испод које почивају кости сердара Мићића не постоји натпис, време га је избрисало и наша немарност. Не постоје ни његови конаци у Чајетини, Ужицу, Ариљу, Пожеги, његове воденице, механе и простране ливаде чија величина се мерила сатима хода.  Једино место где он живи јесте наше крхко знање о његовим делима, којима је градио чврсте основе наше отаџбине. То знање морамо сачувати и пренети на будуће генерације, јер је то много више од пуке моралне обавезе и много више од сећања. То је дуг и то је трајање“.