Ево хиљаду да не свирају

Догађај је забележен у популарном ужичком кафићу „Блу Мун“ крајем деведесетих. Кафић је некада неговао рок стил, али променом власника променила се и „програмска шема“. Некадашњи редовни  стари гост залутао је у „нови“ кафић у раним вечерњим сатима. Ненавикнут на новокомпоновану музику уживо и певачицу,  седео је извесно време и гледао около има ли кога њему познатог… Дуго је пио пиће и све се чудио новонасталим променама.  До њега су допирали гласови  појединих гостију који су именима дозивали њему непознате музичаре и наручивали још непознатије  песме.  Не угледавши никог познатог позва конобара: 
- Реци ми колико кошта песма? 
- Триста динара.
- А колико траје једна? 
- Тако, три - четири минута, како која... 

Гост вади из новчаника хиљаду динара, даје збуњеном конобару, затим наручује још једно пиће и каже: 
- Ево хиљаду динара, да не свирају десет минута док попијем пиће. Ја онда брате одох, а ти како хоћеш!