Опасно оружје

 

У једном златиборском селу народу се привиђало и то баш на једној ћуприји. Наравно, како то обично бива, сељаци сложе причу да тамо има ђаво и ако наиђеш ноћу он те само свуче преко ћуприје доле у вир. 
    
Наиђу једном неки људи туда, кад оно стварно, стоји ђаво на ћуприји. Каже један: 
- Имаш ли шта од оружја?
- Имам пушку, двоцјевку. 
- Добро је – рече први. 
 Када приђоше ближе, ђаво и једног и другог у вир.  

Јел ово српски или математика?

Милосав Стаматовић заврши вишу економску школу и тако амбициозан, одлучи да заврши и вишу управну. 
На полагању из математику професорка је задала да се реши израз “а x а“. 
Он понавља а пута а, а пута а... Па му нешто не би јасно:
- Извините професорка, полажем ли ја српски или математику? Ја сам јуче полагао српски!
 

Практични директор

Милисав Стаматовић, директор задруге био је виспрен човек, природно паметан, али је имао само 4 разреда основне школе. Како је био директор, често је морао да путује. Једном таквом приликом, крене он на пут са шофером, а овај га вози и шалта брзине, а Милосав га пита:
    - Шта то радиш?
    - Па, мењам брзине, директоре.
    - Што то ниси код куће заменио, шта их мењаш сад успут?

Мени није поскупело

Разговарају два пријатеља о поновном поскупљењу горива. Први забринуто констатова:
- Ццц, опет поскупело гориво...
- Мени није.
- Како теби није? Свуда је поскупело гориво.
- Ма ја узмем стално за 500 динара. Шта ме брига колико они сипају.
 

Програм за мршављење

Дошла Ужичанка на Златибор да помоћу чувеног третмана „Чигота“ скине који килограм. После месец дана, јавља се мужу на телефон:
    
    - Драги, толико сам срећна, за месец дана изгубила сам трећину своје килаже. Реци ми, колико још да останем?
    
    - Остани душо, још два месеца.
 

Ставићемо га на регал

По хумору познати Чајетинац, Весо звани Метлица, када је добио своје прво дете, као и већина родитеља имаo je искуство да му дете падне са кревета у сред ноћи, a он и жена га ујутру затекоше на потосу где спава. Весова жена на то, као свака забринута мајка рече:
    - Па Весо, како је пало? Како га нисмо чули, човече...?
    А Весо ће на то: 
    - Ништа не брини, ставићемо га вечерас на регал, па ћемо чути кад падне!
 

Општински младожења

У нашој општини приоритет je, поред инфраструктуре, и женидба.  Старији момци, па још функционери, били су на удару увек знатижељних старијих жена.
       
    Наиме, тетке са сармицама на глави, чим би на свадбама осмотриле познатог нежењу - функционера, брже боље би му прилазиле:
    
    - Е, лале, кад ћемо ми ‘вако код тебе? Немо‘ да ти време више пролази...
    
    Увидевши да је ђаво однео шалу и да жене неће одустати од напада на његову личност, поче нежења да се крије по свадбама од теткица. 
    

Спава ко беба

Зоки из Шљивовице био је дужан и богу и народу. Тај паре није враћао никоме, па када би га познаници упитали:

- Краљу, како спаваш? 

Он би као из топа одговарао:

- Ко беба!

- Како ко беба?

- Па сат времена спавам, сат времена плачем.
 

 

Мала згодна прича - Раде ради

    Млади Раде је за 1000 еура купио коња од газде са имања. Газда је обећао испоруку следећи дан. Сутрадан је газда дошао и рекао:

- Жао ми је момче, коњ је цркао.

- Добро, вратите ми мој новац - рече Раде.

- Жао ми је, већ сам то потрошио.

- Онда ми донесите цркнутог коња.

- Добро, а зашто?

- Расписаћу лутрију. Награда ће бити коњ, а Вас газда молим , само ћутите и не говорите ником да је коњ угинуо.

     Месец дана касније газда сретне рада и упита га шта је било са њим. Раде рече газди:

- Ништа посебно. Расписао сам лутрију. Уплатни листић је био 5 еура. Продао сам 2000 листића и зарадио 10 000 еура.

- Зар се нико није жалио ? - упита газда.

- Да, само тип који је добио главни добитак. Вратио сам му његових 5 еура и показао цркнутог коња. Није се бунио!!!

 РАДЕ САДА РАДИ У БАНЦИ И МОЖДА РАДИ ВАС.

 А БАНКЕ САМО РАДЕ СВОЈ ПОСАО И УВЕК НАЂУ НОВЕ КОЊЕ.

     Забележено 6. марта 2013. године.

     Испричао Реља Радовић, радник Чиготе.

 

Чајетинске приче

 

Библиотека Љубиша Р. Ђенић 20. март 2012. Зоран Богдановић,  пише афоризме и  скупља приче - Чајетинске приче.
 
* Каљевић звани Перо- Брацо, углавном је се суграђанима обраћао са Брацо, враћао се са неке славе. Добро припитог заустави га милиција. „Добар дан.‟ „Добар дан, ваше исправе.‟ Он покуша да изађе из кола, када га пресече хладан ваздух и он поче да пада. Милиционер не знајући куда, шта, хвата га и каже: „Шта да ти радим, буразеру, побогу?‟ Он одговара: „Ради ми шта хоћеш, само ме немој пуштати.‟
 
*Весо- метлица био на извесној сахрани. Женина линија... па је себи дозвољавао пуно пута да се и нашали. По опелу жене су у табут бацале разне ђаконије: пешкире, ратлуке, вунене чарапе... Говориле понеси овоме, ономе... Радоици, Милојци, Милинку... Ко се кога сетио. Он је слушао, слушао и у једном тренутку каже: „Побогу жене, па није мој старац кртица да то ноћас разноси по гробљу.‟
 
*Једне прилике Весо- метлица прилично загрејан у три. Зове га супруга да иде да узме децу из вртића. Пошто није био никад у вртићу, долази, изненеђена васпитачица прилази: „Извините којом згидом?‟ Каже: „Дошао сам да узмем децу.‟ Пошто га први пут виђа: „Извините, која су ваша деца?‟ Каже: „Нема везе. Дајте ми прво двоје, и онако ћу их сутра вратити.‟
 
*Покојни сликар, Божидар Ковачевић, човек који ји научио да живи на леру. Никада није радио. Живео је наравно од свог стваралаштва, сликања, али никада није имао дана стажа, никада ништа и није се његово време мерило сатом. Једне згоде смо седели. Наишао мој комшија , сељак из Доброселице. Седели су и пили и овај мали, мало: „Колико ли је сати? Треба да наиђе неки аутобус који чекам.‟ Овај гледа на руку, нема сата. Гледа по џеповима, нема сата. Даље се пије кафа и ракија. Овај поново говори: „Јој, колико ли је сати?‟ Он поново пипа по џеповима, гледа на руку и поново схвата да нема сат. На треће питање колико је сати? Он одговори: „Знаш шта, чича! Да се носиш у материну! Ја не знам ни који је век, а камоли који је дан и колико је сати !‟
 
*Весо- метлица и његов сапатник, сапутник господин Зорзић, тадашњи судија, иначе су их звали „Метла и Метлица", је ли где год су сели они су све чистили иза себе. Још у време комуниста када се славило мало кријући, мало мучки, задесили смо се на некој слави. Домаћин ко домаћин нуди пиво. Попили пиво. Било је касно, продавнице нису радиле, иначе било је од тог домаћинства и далеко. Газда нуди вино. Попију вино. Газда нуди вињак. Попију вињак. И када су кренули низ неку страну, каже Веселин- метлица:„Нешто само пуче иза нас. Ја се окренем. Икона. Неће га он догодине славити.‟