2017.

     Завичајни песник Слободан Ристовић је стари зналац онима који су љубитељи песништва, лепих речи и истине. Оне оголеле љубави и истине, оне трагичне искре која дубоко завирује у оно што јесмо ми сами, људи са свим врлинама и манама, са својим немирима, неудомицама, жељама и хтењима које се понекад косе са моралом, са традицијом наших огњишта, очева и дедова и утапају у мајчине сузе и смех... с оним гујама испод кућног прага, које се настањују испод кошуље и завирују у срца.

     Збирка поезије " Пустињиште " изашла је из штампе 2016. године, а представљена у сали библиотеке 13 јуна 2017. Издавач књиге је Жиравац из Пожеге и Лексика из Неготина. Збирка је наставак књиге песама: Вилин точак, Вилина врлина, Љубави моја од птица, Кућни праг, Кућна гуја, Чувар ветрова, Људи од перја, Водићу те у Млетке, Чемериште, Соба са погледом, Моја Елете, Гујина гозба, Патина пламена, Даривање Бога.., и прича, приповедака: Мржња Светлица, Кучево с оне стране реке, и романа: Срећа је негде близу и Страх од људи.

    Богат рад Слободана Ристовића који има иза себе прате и многобројне награде.

     У збирци песама " Пустињиште " Слободану Ристовићу успешно полази за руком да из песме у песму препева живот и то онакав какав он заиста јесте, толико веродостојно да имамо утисак као да га преписује. Он се песмом радује, воли, тугује, теши, рађа, слави, пије и умире остављајући утисак као да је цела књига једна песма, као да је једна песма читав живот, односно људски век.

Савет традиционалног "Летњег уличног ерског кабареа" који се одржава у Чајетини и на Златибору, 4. и 5. августа 2017. године, организује КОНКУРС ЗА НАЈБОЉЕГ АФОРИСТИЧАРА

Ове године тема је: "ПОРЕД БРИГА РАЗБИБРИГА"

Награде се додељују за допринос популаризацији хумора и неговању ерског духа. Награђени добијају дипломе Ерског кабареа и боравак у неком од хотела на Златибору и то:

- прва награда: пет дана
- друга награда: продужен викенд
- трећа награда: викенд

    "130 за 130" назив је изложбе  коју су приредили ученици  Основне школе "Димитрије  Туцовић" у сали библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" у Чајетини, а  поводом 130 година постојања  школе. 

     130 слика са мотивима Златибора, Сирогојна, Мокре Горе, Шљивовице, затим ретке птице Таре и Златибора, топле и веселе боје, сунце ухваћено у златном одсјају, тарабе као чувари кућног огњишта...Разноликост, а иста тема, виђење сваког ученика другачије, као и њихова маштања, снови... 

    Даница Шишовић, академски сликар и професор ликовне културе, која је и предметни наставник ауторима, на отварању изложбе је рекла:

    "Дугих 130 година из наше школе излазе талентовани ученици. Што се ликовне уметности тиче, имам утисак да је ова генерација налик оној професора Косте Вујића. Нисмо имали "шешир", већ мало папира, кофер пастела, које платно, четкицу и бескрајну љубав и машту...

   ...Гледајући слике Јелене Тијанић Савић, од њеног света направили смо свој, како и сликарка сама каже "још лепши".

      У име организатора ове изложбе, обратила се директорка библиотеке, историчар,Снежана Ђенић:

    "Пред нама је једна по таленту, броју аутора и броју уметничких дела, заиста изузетна изложба. Она је успео покушај да се нит трајања, током свих тих дугих година рада и непрекинутог просветарства ове институције од настанка па све до наших дана и визуелно обележи. Она је круна овог јубилеја, и својеврсни доказ плодоносног стварања и трајања једног особеног културног простора због чега ауторима дугујемо нашу благородност."

   Радови ученика ће бити изложени у сали библиотеке од отварања, 31.маја, па наредних петнаест дана.

      Драган Јовановић Данилов, радо виђен гост чајетинске библиотеке, 9. маја је представио своја два најновија дела: књигу поезије "Говорити са водопадима" и роман "Шта снег прича". 

     Збирка поезије је изашла 2016. године у издању Народне библиотеке "Стефан првовенчани" из Краљева, тако да је ово седамнаеста збирка поезије Драгана Јовановића Данилова. Исте године у издању "Агоре" излази његов пети роман "Шта снег прича". Поред овога, Данилов пише есеје.

    Рођен је у Пожеги, где је једно време и био директор библиотеке, а живи "у возовима" на релацији Пожега - Ужице, па није ни чудо што је воз лајт-мотив овог, најновијег романа, а главни јунак  је писац за кога су возови у ствари покретни хотели, исповедаонице, нешто око чега се врти сам живот, крећући се кроз дан и ноћ, клопарајући, успорава и убрзава баш као и возови.

    "Човек пише оно што живи, тако и ја пишем о возовима, о људима, љубави, тако се и у "Шта снег прича" састају Нова и стара година, рађање и смрт."  

     У једном делу романа Данилов цитира Ничеа који тврди да се већина веза не распада због недостатка љубави, већ због недостатка пријатељства. Његови јунаци заробљени у снегу, у ноћи, у возу, дотичу се многих тема, али у основи је увек прича о животу и љубави. Тако и др Дворниковић, један од актера у роману, каже: "Мислим да људи нису у стању да воле и да доживе застрашујућу срећу јер их потапа превише туге. Сва поезија и сва уметност били би излишни када би се људи могли волети до краја. Љубав је најстрашније жртвовање душе."

     Иначе, у чајетинској библиотеци премијерно је пуштен и снимак из Италије. Данилов истиче да је поносан. Арсен Дедић је упутио италијанске организаторе на Данилова и његова поезија се нашла на италијанској великој сцени. А за домаћине и библиотеку у Чајетини каже:

    "Чајетинска библиотека је најлепша у Србији. Где год путујем, где год одем, свуда вас хвалим. И овде, на књижевне вечери долазе изузетни људи, уметници и пријатељи. То није велико друштво, али је одабрано."

Фотографија: Драган Никић          

     Изложба скулптура "Загрљај дрвета и камена" професора Видана Николића отворена је 19. априла, у Сали библиотеке и биће отворена до 28 априла.

     Видан Николић је филолог, доктор наука, универзитетски професор и књижевник. Поред стручних књига из науке о језику, пише приповетке и романе. Такође је и самоуки вајар. Склуптуре ваја од материјала које проналази у природи, на обалама Дрине, Рзава, у шумама Златибора, Таре...дакле , из ужичког краја. Склуптуре су најчешће од корена дрвета, или камена ураслог у корен дрвета.

    Видан Николић иза себе има четири самосталне изложбе, у Сарајеву 2002, Словачкој 2012, Пољској 2012, и Румунији, Темишвар, 2016. У организацији ове последнје изложбе у Темишвару, свој скромни допринос, дала је и библиотека "Љубиша Р. Ђенић". Видан Николић је излагао и широм србије, учествовао на више колективних изложби, а учесник је и више ликовних колонија.

    Изложба малих и средњих склуптура др Видана Николића је заиста несвакидашња поставка, како  и сам назив говори "Загрљај дрвета и камена", представља нераскидиву везу човека и природе, трагање за постојањем.

     Аутор инспирацију проналази у дрвету као извору живота, у коренукао симболу рађања, и камену као симболунепролазности, светрајања. На први поглед склуптуре изгледају као да су рађене од слоноваче, као да су тој снази тог ретког материјала и саме црпиле снагу.

    Оне су разигране, буде машту, кријући у својим чворовима годове трајања. Симболике има и у њиховим називима: Плен, Мајка, Праисторијски мачак, Виолиниста, Сирена, Бацач камена...

     Николић је својим вештим рукама, у дрвету и камену, исклесао нове приче које говоре саме за себе.

                                                                                                           Фотографија: Драган Никић

     У сали библиотеке у Чајетини, 13.априла, свој роман је представила Ивана Димић, овогодишња добитница НИН-обе награде и ово је 63. пут да је додељена ова престижна награда. Роман "Арзамас" је ауторка писала 7 година, а издала га је Лагуна 2016. године.

     Ивана Димић каже да иза себе има богат и плодан радни стаж и да је сада у заслуженој пензији. Дипломирала је драматургију, аутор је бројних кратких прича, драма и телевизијских сценарија. Ради и као преводилац са енглеског и француског језика. Обављала је функцију помоћника министра за културу, директора драме Народног позоришта и директора Атељеа 212. Члан је Српског књижевног друштва од 2001, а од 2005. године има статус истакнутог уметника. Има доста награда иза себе, тако да је на питање библиотекарке Љиљане Ракић одговорила да је ова награда није изненадила:

     " Ја већ четрдесет година објављујем и пишем. Већ сам у пензији, имам шездесет година и више ни на какве награде нисам ни рачунала, нити је то нешто што може да ме изненади. Арзамас сам предала издавачу 2014. године и од тада не престајем да пишем. Пошто сам "побегла у пензију" дала сам себи за право да радим оно што желим, хоћу и волим. То и радим. Стварам и нисам оптерећена наградама, а искрено радујем се овој, НИН-овој. Једино што ме изненађује је "помпа", али с обзиром да сам ја до0битница ове наградер, то је у реду. Прија ми."

     Арзамас наишао на врло добар пријем и код критике и код читалаца. Тема коју је ауторка изабрала за свој роман је блиска свима, животна, истинита, топла људска прича. То је прича о односу болесне мајке (деменција) и ћерке.

    "Начин на који је испричана ова прича је оно што је овој причи дало вредност. Потребно је да будете даровити, да будете добар занатлија у овом послу, да то искористите да би нешто постало уметничко дело", тврди Ивана Димић.

     Роман је исплетен од наизменичних кратких прозних прича и драмских текстова, а између дијалога, ауторка је описала своја осећања, размишљања, сва рањавања, страхове, неизговорену љубав и псовке, притајене бесове и нежност...

   Отворена, искрена, огољена прича о љубави , о борби којом нас живот свакодневно части. Прича уобичајена, али ипак прича за сва времена.

    Фотографије: Самир Аслани и Златиборпрес      

    Гости библиотеке 4. априла били су Дејан Ристић и  Татјана Брзуловић Станисављевић који су представили своје књиге. Дејан Ристић је аутор књиге "Кућа несагорелих речи" , а Татјана Брзуловић Станисављевић је написала "Изабрана писма књижевника".

    Дејан Ристић је историчар, архивиста, сценариста, преводилац и један од најбољих стручњака у области заштите културног наслеђа. Био је и на месту управника Народне библиотеке Србије и државног секретара за културу. Књига "Кућа несагоривих речи" настала је као резултат Ристићевог петогодишњег истраживања историје Народне библиотеке Србије од 1838 до 1941. Дејан Ристић истиче да је његова књига тек друга књига која је посвећена Народној библиотеци Србије.Прву је написао и објавио 1960. године др Мирош Кикевић.  Обзиром да је зграда на Косанчићевом венцу бомбардована 6. априла 1941. године изгорео је и уништен велики део књижног фонда. Ристићев дугогодишњи рад и истраживање донели резултирали су делом које на светлост дана доноси многе историјске догађаје, личности, многи архивски документи постају доступни јавности. Да би јавност била боље информисана, што је једна од основних делатности библиотекарства, настао је филм "Сећања из пепела" који предтавља документ овог рукописа, а коју је чајетинска публика имала прилике да види.

     Исто вече промовисана је и књига "Изабрана писма књижевника", др Татјане Брзуловић Станисављевић, директорке Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић". Ова богата књига у корицама крије 2965 докумената, а обухвата период од 1951. до 1918. године. Такође, ова књига је резултат дугогодишњег вредног и марљивог рада и стручног усавршавања др Татјане Брзуловић Станисављевић. Јоца Вујић, колекционар, уметник, библиограф, који је био и велики добротвор српског народа и велепоседник, 1931. године поклонио је, тј. завештао архивску грађу београдском Универзитету. Грађа, о којој маштају многи историчари и истраживачи, представљала је основу за настанак две књиге коју је написала госпођа Брзуловић Станисављевић: "Породична преписка кнеза Милоша Обреновића" и "Изабрана писма књижевника". Ауторка истиче како је једва чекала време да се посвети овом истраживању, зарони у старе пожутеле папире који су годинама "скупљали прашину" у неком заборављеном кутку Универзитетске библиотеке.

    "Изненадило ме је шта сам све открила у збирци Јоце Вујића. Сачуване су три необјављене песме Јована Јовановића Змаја у рукопису, 4 прозна дела и једно писмо Митрополиту Николајевићу. Сва та дела потписана су његовом руком  са ЧЗМ (Чика Змај)".

     За аутора је била занимљива и преписка и сви документи везани за Ђуру Даничића, Вука Стефановића Караџића, Милицу Стојадиновић Српкињу и многе друге личности које су српској културној и историској баштини оставиле дубок печат и траг.

    Ова књига, као и књига Дејана Ристића, изузетно су значајне и за библиотекарство, културу и књижевну историју.

   Културу не би требало и смело препустити забораву, заједничка је аксима оба аутора.

     У пуној сали библиотеке, 4. априла је представљена књига "Урнебесна физика" професора и научника Светислава Пауновића. Да ова књига огледа и експеримената из физике буде интересантна и прихватљива помогли су као кординатори писци за децу Бранко Стевановић и Игор Коларов, а баш Бранко Стевановић је чајетинским основцима представио ову књигу.

     "Научник и професор,  Светислав Пауновић је предавао у многим школама код нас и на колеџу у Торонту, тако да је знао колико и на који начин ће ученици најлакше прихватити ову тешку науку. Добио је и унуке, и пишући ову књигу и позивајући нас, као песнике, да обрадимо његову идеју,  хтео је свој деци и својим унучићима да остави нешто по чему ће га се сећати. Нажалост није доживео да види корице ове књиге. За корице и илустрације била је задужена Ана Петровић", рекао нам је Бранко.

     У књизи се са доста елемената комике, кроз речи и доскочице, износе и представљају огледи, експерименти, затим, описују се животи и анегдоте из живота многих физичара, а Бранко Стевановић је на најинтересантнији начин ђацима представио "Урнебесну физику".

    ЗВУК ЛАМПАША је назив изложбе која је отворена 23. марта у Сали библиотеке у Чајетини. Као аутор изложбе и каталога потписује се Катарина Мићуновић Доганџић, кустос Народног музеја Ужице, а највећу заслугу за ову интересантну изложбу има Драган Јовичић, колекционар.

    Радио апарати са електронски вакумским цевима - лампама, отуда и назив Лампаши, појавили су се почетком ХХ века. Средином века из употребе их избацују транзисторски пријемници. Код нас лампаши су одолевали до почетка седме деценије прошлог века, да би данас постали колекционарски примерци и музејски предмети.

    На изложби се нашло 24 апарата лампаша. Најстарији апарат Космај 49, произведен је 1949. у Београду у фабрици "Никола Тесла", а најмлађи Симфонија  Е 70, 1970. ЕИ Ниш 1970. године. Драган Јовичић, колекционар који је сваки апарат репарирао и довео у стање да ради, свира, каже: "Спојио сам страст и велико задовољство. Радим оно у чему заиста уживам. Иако овај посао изискује пуно времена, породица се жали да их занемарујем, нема никакве материјалне користи, ја сам ипак задовољан кад овако поставимо изложбу, кад се окренем у овом дивном амбијенту. Увек сам се бавио електроником, занимало ме је, а лампаши су ме заинтригирали. Какав то звук излази из ових украсних кутија и како? Кад сам био мали рекли су ми да у тој кутији живе мали људи, па сам ето, хтео да проверим."

    Уз музику, звук који је допирао из радија, мала Јулија је желела да провери истинитост Драганове приче. Није умела да отвори ову лепу кутију из које је допирао одличан евергрин и понеки шлагер, али је као и остали уживала у музици.

     Катарина Доганџић Мићуновић на чију идеју је и постављена ова изложба, први пут у Ужицу за Ноћ музеја, присутнима је испричала не мање интересантну причу о развоју радија, настанку лампаша који су репарирани, сјајни, очишћени од прашине, поједини са хеклерајем на себи, изазивали носталгију и враћали у нека прошла времена.

     Испричала је, да се први звук са радија чуо давне 1929. године и што се тиче Радио Београда до 1958. био је само један програм. Од страних, слушао се Радио Луксембург. Ужичани су до краја седме деценије ХХ века пратили програм преко лампаша, а 1971. и прве тактове и програм Радио Ужица. Убрзо, лампаше су заменили транзистори, а бомбардовањем 1999. уништени су радио-пријемници са средњеталасног подручја, тако да су и лампаши ушли у историју. Сада са оригиналним лампашима може се и даље слушати Радио Београд, неке бугарске станице и у зимском периоду Глас Русије, а Драган Јовичић шаљиво додаје: "Ја сам доскочио техници јер сам решио да у такве радио апарате уграђујем УКТ тјунере."

     Отргнути од заборава, очишћени и окићени, емитујући звуке шлагера и евергрина, лампаши су показали да и дан-данас могу испунити простор чистим, карактеристичним и јаким тоновима.

 Фотографије: Портал за културу и друштво " Пасаж" и Фото Никић   

     Дани библиотека на Интернету у библиотеци "Љубиша Р. Ђенић", у Чајетини - Златибор, окупили су се досадашњи добитници ласкавог признања WEB Библиотека.

     Ту су додељена и награда за WEB Библиотеку 2017, библиотеци "Вук Караџић" из Пријепоља и признања Велика плакета захвалности, Снежани Ђенић (Чајетина) и Бојани Маринчић (Ужице).

     Такође, додељена је и прва Плакета за Андроид библиотеку, Вукосаву Средојевићу, дипл.инж. Затим је, уз утврђивање чињеница даљег рада мреже, проф. др Жељко Вучковић одржао инспиративно предавање "Интернет библиотеке".

    У раду током првог дана узели су учешће библиотекари из Суботице, Сомбора, Инђије, Београда, Лазаревца, Пожаревца, Малог Црнића, Јагодине, Ваљева, Ужица, Чајетине, Нове Вароши, Пријепоља...

      Другог дана излагање је имао Драган Роквић из библиотеке из Суботице, дајући преглед актуелног стања наступа библиотека на е-платформама у региону и указујући на потребу за Библиотечки информативни Клауд, који би био зборно место информација о дигитализованим библиотечким респозиторијумима. Вукосав Средојевић је дао информатичке аспекте ове приче, а Станиша Јошић реалне могућности ИТ логистике.

    Значај овог јединственог окупљања библиотека које много помажу на своје Интернет присуство утолико је већи што је почетак рада првог Библио Инфо Клауда, који ће од 1. маја 2017. године бити доступан на интернет адреси www.biblioteke.rs.

   Фотографија: Фото Никић