Књижевно вече

     Оживљавање и приближавање историје једном народу несумњиво је лепше уз учешће лепе речи, тј. књижевне уметности која би приближила дух старог времена. Војислава Латковић је имала такву мисију. Истражујући и завирујући у прошлост, подарила нам је петнаестак књига, пре свега о знаменитим женама Србије, и овим на неки начин оживела њихов животни пут.

    У чајетинској библиотеци, 4.октобра присутни су могли уз причу ауторке, Војиславе Латковић, Ненада Глишића, књижевника и уредника Књижевне трибине крагујевачког студентског културног центра и Живадинке Жиже Марковић, песникиње из Крагујевца, да укратко упознају: кнегиње Милицу и Љубицу, затим Јелену Савојску, Јелену Анжујску, Зорку и Марију Карађорђевић, Драгу Машин, Наталију Обреновић, Мину Караџић, Милену Павловић Барили, Надежду Петровић, Милеву Ајнштајн и Милунку Савић. Оне су све део едиције "Жене у вртлогу историје". То су биографије жена испричане онако искрено. Завирујући у њихова срца и душе ауторка је успела да проникне у њихове страхове и надања, да прикаже њихове амбиције, љубави, пожртвовања, бриткост ума, кулурна достигнућа, то јест, све оно што их је издвојило од осталих Српкиња и што их чини посебним.

    Иза Војиславе Латковић стоји дугогодишњи истраживачки рад. Све биографије прате архивске фотографије и документи. На питање, шта је заједничко женама којима је посветила последњих петнасет година, Латковић одговара: "Оно што имају заједничко.., све оне биле су велике хуманисткиње, озбиљне жене, неке од њих, супруге великих људи. Ипак, нису остале у њиховој сенци. То нису хтеле!"

     Специјална библиотека Чиготе и Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" организују књижевно вече Виде Огњеновић и Амира Ора у среду, 17. августа у 20³⁰ часова у Малој сали Специјалне болнице Чигота.

    Вида Огњеновић и Амир Ор већ трећи пут своја дела представљају у Чиготи.  

     Овога пута Вида Огњеновић ће представити есеје "Висока волтажа", есеје о култури и књижевности у доба глобализације и забаве, а чији су главни актери наши најпознатији песници, писци, глумци, они који су се издвојили од масе у другој половини XX века и наших дана.

    Амир Ом је израелски песник који ће овога пута представити најновију збирку песама "Музеј времена" у преводу Виде Огњеновић и Давида Албахарија. Ова збирка садржи песме снажног замаха, разруђене метафорике, истинске запитаности, казане са страшћу и уверењем какви су ретки у савременој поезији.

     Разговор води Мира Црнчевић.

     У организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и Специјалне библиотеке "Чигота" организоване су књижевне вечери једног од најпознатијих домаћих песника, Љубивоја Ршумовића.

     Песник се дружио са децом 12. и 17. фебруара. Један од повода је тај што су пријатељи деце у новембру 2015. године на својој скупштини усвојили предлог Раше Попова да Ршумовићева песма "Деца су украс света" буде дечја химна Србије.

     Књижевно вече за одрасле одржано је 16. фебруара. Овом приликом песник је читао песме из збирки поезије: Поверење у сунце, Крушна мрва, Петорица из српског, Моје љубавне песме... Говорећи о свом раду, Ршумовић је присутнима открио да му је један од најомиљенијих сарадника био Душко Радовић и да су се њихови врцави сензибилитети непогрешиво уклапали, да је написао преко 15 000 песама од којих се 107 нашло у антологијама, и које нас новости очекују везано за "Фазоне и форе". Песнику је веома драго што се његове песме доста преводе, али истиче превод песме "Још нам само але фале" на немачки језик. У овом преводу песма је потпуно задржала лепоту рима, звучност и такт стиха и гласи: "Was die drachen alles machen".

    Љубивоје Ршумовић је и овога пута говорио пред пуном салом Специјалне болнице "Чигота", јер су све три вечери биле посећене. Песник је својим песмама и радом заслужио пажњу и домаћина и гостију Златибора.

     Гости Библиотеке, 9. фебруара, били су Марица Поповић, писац и Драган Тошић, рецензент, који су представили  четрнаест романа ове плодоносне књижевнице у издању Издавачке куће "Плави феникс".

     Марица Поповић се последњих година налази у самом врху најчитанијих домаћих писаца у библиотекама широм Србије али и Босне и Херцеговине. Како сама истиче, за овакав успех није јој била потребна велика реклама. Битно јој је то да су рекламу правили сами читаоци препоручујући једни другима њене романе, а да на њих гледа као на своју "децу" и сви су јој драги, сви су "изнедрени" и у њој самој живели и оживљавали претварајући се у речи.

      Књижевни пут Марице Поповић је резултат збира дешавања у Србији протеклих деценија, тако да је почела да пише касно, оставши без посла. Можда једна економисткиња, иако заљубљеница писане и лепе речи, никада не би постала писац да је животне околности на то нису натерале.

    "То је судбина, то је жрвањ који се окреће и кад сам једног дана дошла кући и рекла члановима своје породице да више немам посао и да ћу од тог тренутка да будем писац, са неповерењем су ћутали. Видела сам да сумњају. Водила ме је љубав према писању и са поносом могу рећи да ми је породица данас велика подршка".

     Први роман "Ноћ проклетства" је део Подрињске саге од пет романа, а после се нижу романи, један за другим, са све занимљивијим, истинитим животним темама.

     Драган Тошић, рецензент, рекао је да су теме које обрађује Марица Поповић кроз своје романе тешке, али истините. Табу теме попут инцеста, чедоморства, проституције, наркоманије, злостављања у породици... су теме са којима се Марица Поповић са успехом хвата у коштац и то на један динамичан начин,тако да се читалац нађе у ситуацији "очекивања неочекиваног". Свих четрнаест романа су на свој начин интересантни, на свој начин упечатљиви и сваки на свој начин прича неку животну причу које се дешавају ту негде око нас, али је сваком мило и што та прича није његова прича.

    Књижевно вече је пратила музиком гитаристкиња Драгица Јечменица, ученица осмог разреда из Чајетине.

     У четвртак, 28. јануара у Библиотеци у Чајетини са почетком у 19 часова чланови рецитаторске секције Основне школе "Димитрије Туцовић", поводом 10 година од смрти Душка Трифуновића, организовали су књижевно вече посвећено овом врсном песнику и писцу. На тај начин доказали су да је његова поезија непролазна.

     Душко је био песник љубави, песник младости и слободе. Двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма, велики број телевизијских емисија, прво за ТВ Сарајево, а потом и за ТВ Нови Сад... велики је опус рада који је Душко Трифуновић оставио.

    Епитаф на Душковом гробу "Пријатељи бивши и будући, памтите ме по песмама мојим..." је суштина Душковог бића, суштина онога што су млади рецитатори желели да пренесу ово вече. Пред собом су имали око 300 песaма компонованих за музику, јер је Душко нашој забавној, поп и рок музици подараио најлепше и најупечатљивије стихове. Његове песме певали су: Бјело дугме, Индекси, Тешка индустрија, Здравко Чолић, Арсен Дедић, Жељко Јоксимовић, Бисера Велетанлић, Неда Украден, Јадранка Стојаковић...

     Да подсетимо, пре десет година, иако нарушеног здравља, последње Душково гостовање била је баш Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" у Чајетини. "Понео је одавде са Златибора, из Чајетине, једно пријатно сећање, једну топлу атмосферу, а ви сте били последњи који сте имали прилике да се дружите са њим", рекао је његов дугогодишњи пријатељ и сарадник Бранко Пражић.

     Тако и ово вече сећања биће упамћено по његовим песмама.

                        У знак сећања на Душка Трифуновића, Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" и рецитаторска секција Основне школе "Димитрије Туцовић" из Чајетине ће, у четвртак, 28. јануара 2016. године, одржати књижевно вече посвећено овом писцу.

У четвртак, 5. фебруара 2015. у Малој сали Специјалне болнице "Чигота", а у организацији Специјалне библиотеке Чиготе и библиотеке "Љубиша Р. Ђенић", одржано је књижевно вече проф. Михајла Пантића. У средишту ове вечери биле су две књиге Михајла Пантића објављене у издању "Архипелага" и то: књига прича "Ходање по облацима" и књига прича, путописа и есеја "Стан без адресе".

Бројним пријатељима и поштоваоцима свога рада проф. Пантић је, у нешто више од сат времена, приближио и појаснио, како недоумице везане за саму савремену књижевност и читање, тако и за писање уопште и потребу да један човек пише. Прочитавши одломак "О читању" где на једноставан и читаоцима веома разумљив начин говори о потреби да се чита, рекао је да "чита да би самог себе прочитао".  

Говорећи о позицији савремене књижевности проф. Пантић је истакао да је "у отешчалој ситуацији зато што је приоритет писане приче преузео филм, јер ако хоћете да прочитате озбиљну књигу, било ког великог писца, као сваки човек који држи до себе и до свог образовања, без чега не можете да кажете да сте човек који приступа појму културе, потребно вам је два или три дана живота док врхунски фим ви одгледате за сат и по времена. То је тај суштински проблем, књижевност је спора."

Књига "Ходање по облацима" је као нека врста исповедности где су јунаци мушког и женског пола и као да сагледају свој живот са неке позиције и постали су нешто, а желели су да буду нешто сасвим друго, а управо је тај некакав бесмисао то што даје меланхоличан тон овој књизи. Његово постојање у својој књизи проф. Пантић је објаснио речима: "Дође тренутак у животу сваког човека када жели да застане, да се осврне и погледа докле је стигао и онда у човеку проради једна страшна знатижеља која је врло књижевно употребљива. Да ли сам свој живот проживео онако како сам желео да проживим или сам могао некако друкчије да га проживим? Нисмо ми господари сопственог живота без обзира колико имамо јаку вољу и жељу и амбицију, осећамо како нас време, околности, друштвени контекст, породица, професија, наслеђе, земља у којој живимо, како то много више обликује наше животе од наше индивидуалне воље. На тај начин је настала идеја за ову књигу јер ЦЕО ЖИВОТ ЈЕ ХОДАЊЕ ПО ОБЛАЦИМА."

У четвртак, 5. фебруара 2015. са почетком у 19.00 часова, у Малој сали специјалне болнице "Чигота", одржаће промоција књига "Стан без адресе" и "Ходање по облацима", аутора Михајла Пантића.

Проф. др Михајло Пантић (1957) је писац, књижевни критичар и универзитетски професор импресивне стваралачке и радне биографије. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1981. године. На истом факултету 1998. године је одбранио докторат на тему "Модернистичко приповедање". Аутор је десетак књига прича ("Хроника собе", "Вондер у Берлину", "Песници, писци и остала менажерија", "Ако је то љубав"...), затим двадесетак књига есеја и огледа и исто толико антологија и зборника кратке приче (заједно са Давидом Албахаријем, Васом Павковићем и Петром Лазићем). Добитник је низа награда међу којима су: "Милан Богдановић", "Станислав Винавер", "Бранко Ћопић", "Ђорђе Јовановић",  Андрићеве награде, Награде града Београда. Приче су му преведене на више језика и заступљене у антологијама код нас и у свету. 

У четвртак, 4. децембра 2014. године у Сали Библиотеке одржано је књижевно вече Јелене Бачић Алимпић, најтиражније књижевнице издавачке куће Лагуна.

Ауторка је представила своја три романа "Рингишпил", "Писмо госпође Вилме" и "Последње пролеће у Паризу", који с разлогом достижу вртоглаве тираже у нашој земљи. Романе је почела да пише у својој четрдесетпрвој години и то због дате речи своме умирућем оцу.

У свом првом роману "Рингишпил", Јелена Бачић Алимпић исписује интимну повест балерине крхког тела и џиновског духа који је оставио печат на свим славним балетским сценама градећи истовремено причу о малим-великим људима, салашарима  и уметницима, песницима и њиховим музама, сеновитим бачким салашима и градићима, јутрима која миришу на слатко од дуња и незаборавним руским зимама...

Њен други роман ,"Писмо госпође Вилме", је прича о жени која трпи и жртвује се због љубави удајом за човеке кога не воли. Овај мистериозни и сензуални роман открива скривену истину о једној несвакидашњој војвођанској грађанској породици и патњама жене која је жртвовала своју љубав како би друге сачувала од сиромаштва. Ово је дирљива прича о љубави и пријатељству, сложеном односу оца и сина, освети и неузвраћеној љубави, али пре свека трагична исповест о судбини једне породице.

Како ауторка каже: "Неке приче о које се "очешете" у пролазу или нека места која видите и запамтите, негде, у неком тренутку искрсну и послуже као идеја за причу. Тако је било са књигом "Последње пролеће у Паризу". Сетила сам се гробља Пер Лашез на коме сам била пре десет година и епитафа и споменика који ми је остао у сећању и просто је од тога кренуло и настала је читава прича."

Једна сасвим обична старост и рутински новинарски задатак спојиће судбине две непознате жене. Марија Колчак, штићеница санаторијома у Тулону, испричаће Олги Лашез, новинарки угедног париског магазина, трагичну причу свог живота. Судбина емиграната из царске Русије, мрачни свет шпијунаже, оданост идеологији, лажи ухода, демона прошлости - изнедриле су истину живота једне старице чија је вера у љубав била исто толико велика као и њена бол...

Публика У Чајетини је била одушевљена ауторкином непосредношћу, добрим расположењем и спремношћу да расправља о вечној теми - љубави, и како вера и нада захваљујући љубави умиру последње, што уједно представља лични печат aуторке романа којима је освојила Балкан.

фото: Драган Никић