Обавештавамо читаоце и љубитеље књиге да се отказује промоција књиге "Пошаљи више ту поруку", аутора Недељка Попадића, која је данас тебало да се одржи, због објективне немогућности аутора да присуствује истој.
О наредном термину ове промоције Библиотека ће накнадно обавестити јавност.
У четвртак, 15. маја 2014. године, са почетком у 19 часова, у Сали Библиотеке, одржаће се представљање књиге "Пошаљи више ту поруку", аутора Недељка Попадића, најпопуларнијег песника за децу и младе у нашој земљи.
Постигао је у српском песништву за децу и младе све што се очекује од правог песника: обновио лирско певање и узнео емоцију у највише висине. На Олимпу поезије, као најчитанији и најпопуларнији песник, објавио је књиге за децу у више од милион примерака. Налазе се у скоро свакој школској, градској, сеоској и кућној библиотеци.
Песме из књиге Пошаљи више ту поруку, су, можда, најдубље проживљене слике заљубљености мушкарца у жену.
У петак, 9. маја 2014. године, у сали Библиотеке одржано је предавање "Васпитањем без казне и без награде до смањења насиља у породици, вртићу и школи", госпође Милице Новковић, ауторке Породичног буквара.
Милица Новковић је рођена 14.3.1947. године у Земуну. Одрасла је у Ђакову, у Славонији и Црвенки где је завршила основну школу. Гимназију је завршила у Врбасу, а Филолошки факултет, групу за југословенску и светску књижевност, у Београду. Као професор књижевности је радила у школама у Београду.
Читав свој рад засновала је на педагошком делу свога учитеља Петра Савића, на његовој "Новој школи", коју је написао 1932. године. Он је школу видео као школу без несупеха и слабих оцена, без присиле и старха већ као школу у којој се постиже и бележи само успех. 1993. године отвара приватни вртић у Београду у којем примењује принципе стваралачког васпитања - васпитања без казне и без награде. Ускоро препознаје да је проблем породица, а не вртић или школа које су само последица породице. Стереотипан принцип кажњавања и награђивања детета заменила је моделом стрпљивог разумевања и објашњавања, опраштања и исправљања дечијих грешака. Тако се у малишану подстиче стваралачко језгро са којим свако здраво дете долази на свет.
Госпођа Новковић је истакла да је "традиционално, ауторитативно васпитање, где су границе између дозвољеног и недозвољеног биле јасно дефинисане, сада заменило модерно, тзв. "плишано васпитање" где ви непрекидно своје дете позитивно условљавате. Оно онда постаје похлепно, а онда имате ментални проблем." Дете које кажњавамо, одузимајући му "обећано" постаје агресивно, а оно презаштићено од рада и реда постаје лењо, несавесно, неваспитано и емоционално нестабилно.
Негативни ТВ садржаји, агресивне игрице, акресивна музика и филмови, писани медији... постали су истински васпитачи наше деце, зато је данас тако тешко васпитати дете.Савремене маме своје малишане стављају пред екран и пре него што почну да седе. Деца снажно акумулирају све понуђене садржаје и врло брзо долази до злупотребе имитаторског облика учења, после чега дете почиње да усваја сумњиве вредности.
Изостављање "плишаних казни" је, према речима госпође Новковић, најважнији принцип стваралачког васпитања и његова суштина. Проблеми настали као последица "плишаних" метода, применом стваралачког васпитања, отапају се и цела породица креће путем на којем су "контролори" љубав и доброта. На том путу нема злоупотребе слободе, нема анархије...
фото: Драган Никић
У уторак, 15. априла 2014. године, у Сали Библиотеке, отворена је ретроспективна изложба скулптура Милуна Видића.
Вајар Милун Видић рођен је 1939. године у селу Роге код Пожеге. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у Београду 1970. године у вајарској класи професора Мише Поповића. Радио је на Академији уметности у Новом Саду где је прошао сва звања од асистента до редовног професора за предмет вајање са технологијом. Године 1994. прелази на Факултет примењених уметности у Београду где ради као редован професор за предмет вајање све до 2004. када одлази у пензију. Умро је 2007. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
Говорећи о животу и делу вајара Милуна Видића, директорка Библиотеке, Снежана Ђенић, је истакла: "Вајар, Милун Видић је иза себе оставио изузетно дело и маниром великог мајстора обележио српску уметничку сцену. У својим уметничким преокупацијама, иако остајући доследан модерниста, облицима свог рада, и сасвим дефинисаним вајарским рукописом, Милун Видић, изградио је својеврсну, готово ванвременску креативну позицију.
Знао је да каже:
"Сваки аутор се нада да ће његово дело, то јест, уметнички производ поставити неко питање, пробудити неку успавану или недосањану мисао, активирати неко чуло... а то је довољно за постојање и за обојеност живљења, за све вечне дилеме и моју, можда утопију."
Сликар и професор Учитељског факултета у Ужицу, Обрад Јовановић је, отворивши изложбу, рекао: "Да, тешко је писати о скулптурама вајара и професора Милуна Видића, јер оне су редуковане до знака, симбола и до врхунца минимализма у геометријском, иконичком и визуелном смислу. Оне су прочишћене и доведене до геометријске апстаркције и симболике, мисаоне појаве знака, односно смисла. Са друге стране тај минимализам тактилног, алегоричног, миметичког чини ове скулптуре набијене енергијом и неким тајанством немуштог, а ипак блиског. Оне су лишене пуке и баналне реалности и ближе су оностраном, апстрактном, него реалном и свакидашњем предметном свету. Код овог вајара се види игра, али се не види играч. Види се како, а не види се шта. Има простор, има време, али неме енергије. Енергија је остала у трајању, обистинила се у уметнику и његовом делању и нама самим који смо тим чином привучени и увучени у тај простор, у ту магију коју носе ове скулптуре."
Гојазност у дечјем узрасту постала је, како у свету, тако и у Србији, озбиљан здравствени проблем. Прекомерна тежина је фактор ризика за појаву болести као што су дијабетес, болести срца и крвних судова, локомоторног апарата, као и психичких проблема, упозорила је, начелница Центра за превенцију и лечење гојазности код деце и адолесцената, др Снежана Лешовић, на предавању одржаном 3. априла текуће године, које су организовали Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" и Библиотека Специјалне болнице "Чигота".
Гојазност је најстарији и најчешћи поремећај метаболизма човека. До пред крај XX века сматрала се ,пре свега, естетским проблемом. До гојазности најчешће долази због неправилне исхране и физичке неактивности, и како каже др Снежана Лешовић "окружење у којем наша деца живе значајно доприноси настанку и одржавању гојазности, а отежава усвајање здравих животних стилова и здравих навика уз правилну исхрану и физичку активност. Спољашњи фактори су изузетно значајни и доприносе настанку тзв. примарне нутритивне гојазности која је у 95% случајева узрок гојазности, док само у 5% случајева деца су гојазна због ендокринолошких обољења, обољења централног нервног система, употребе лекова или када се гојазност јавља у склопу синдрома."
Светска здравствена организација је крајем деведесетих година XX века прогласила пандемију гојазности. По речима др Лешовић " усвајање правила здравог начина живота у великој мери могу спречити појаву гојазности. Избегавање превише "грицкалица", слаткиша, сокова, редовни и правилно распоређени оброци, довољно физичке активности, редовно похађање часова физичког васпитања у школама, смањење времена проведеног испред компјутера и телевизора на максимално два сата дневно, кључ су решења, овог сада већ глобалног, проблема гојазности."
У настојању да утичу на здравље и промене статистику по којој свако пето дете у Србији има проблема са вишком килограма, Специјална болница "Чигота" је, уз подршку Републичког фонда здравственог осигурања, пре пет година покренула програм превенције гојазности код деце тзв. Програм "Чиготица". Овај програм је заснован на учењу и усвајању новог, здравог стила живота. Деца од 12 до 18 година се могу лечити о трошку Фонда у трајању од две недеље. Основа лечења је хипокалоријска исхрана и свакодневна, гојазној деци прилагођена, физичка активност. Резултат је смањење телесне масе, али и здравствених ризика који су последица лоших навика и модерног начина живота.
Програм "Чиготица" је резултат вишегодишњег искуства у третману гојазности код одраслих, који у раду са децом има у Европи јединствен, мултидисциплинарни приступ тима стручњака овом, не само естетском већ и здравственом проблему, а кроз који је до сада прошло више од 3000 деце из свих крајева наше земље, али и из земаља у окружењу.
фото: Драган Никић
У уторак, 18. матра 2014. године, у сали Библиотеке, представљен је роман "Таи", аутора Горана Гоцића, овогодишњег добитника 60. јубиларне НИН - ове књижевне награде.
Образлажући по чему се роман загонетајућег наслова "Таи" достојно издвојио од осталих, књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков, објаснио је да је Гоцић изграђујући у роману веома сложену и разуђену причу о емотивном сусрету јунака наших дана са егзотичном лепотицом сумњивог морала у далеком Тајланду - карактеристичној земљи осмеха и гладних уста, активирајући богато и сложено књижевно, филозофско и културолошко наслеђе, успео да јој уметнички уверљиво обезбеди универзалне димензије значења и вредности.
Аутор романа, Горан Гоцић је, говорећи о Тајланду, истакао да је то земља где се сви осмехују и да странци врло брзо почињу да опонашају мештане, осмехујући се свима, да се на Тајланду први контакт успоставља лако, али да се емотивне везе успостављају веома тешко, док је у Србији обрнуто. На крају је прокоментарисао актуелну политичку и економску ситуацију на Тајланду.
Гоцићева слика Тајланда представљена је из визуре средовечног ексцентричног писца из Србије који се заљубљује у тамнопуту "продавачицу љубави" у Бангкоку, поткрепљена је бројним белешкама и цитатима других аутора, уз значајну улогу пишчевог алтер - ега, који у континуитету кроз и-мејл преписку са главним јунаком разуверава читаоца у могућност конаћне истине о недовољно познатој далекоисточној цивилизацију и култури, заснованој на матријархату, неформално д0озвољеној простируцији, будизму и другим контрастима у односу на западни свет.
Публика је аутору поставила питања о празнини западног човека, а било је и речи о жељи главног јунака да буде добар. На питање зашто се роман зове "Таи", аутор је одговорио да му је у време писања романа то било јасно и да како време пролази наслов је све теже објаснити, али да сама реч "Таи" има скривено значење слобода на више начина.
фото: Драган Никић
У уторак, 4. марта 2014. године у сали Библиотеке представљена је књига "Библиотекарство Западне Србије", аутора др Рада М. Вучићевића.
Др Раде М. Вучићевић је рођен 21. августа 1956. године у Пожеги. Основну и Средњу школу завршио је у Јежевици и Пожеги, а Филозофски факултет, постдипломске и докторске студије у Сарајеву, Кракову и Београду.
Магистарски радови и дисертације: "Српска књига на тлу Пољске у XVIII и XIX веку", "Библиографија часописа "Међај" ", "Огледи из савремене српске књижевности", "Библиотекарство у Западној Србији 1835 - 2000 године".
Режира кратке, ауторске филмове, организује и врши маркетиншке мултимедијалне презентације, манифестације културе, масовне скупове и псредује у издаваштву.
Пише есеје, приказе, романе, поезију, драмске и позоришне текстове, а посебно изучава историју књиге, писма и библиотека Западне Србије и завичајне библиографије периодичних издања.
До сада је објавио 27 књига из различитих области, а у стручним листовима и часописима преко 300 библиографских, стручних јединица, снимио десетину документарних филмских пројеката за шта је награђиван значајним филмским наградама, како код нас, тако и у иностранству.
Главни и одговорни уредник је часописа "Руски глас" и "Међај" Ужице.
Превођен је на руски, енглески, француски, италијански, немачки, бугарски, словачки, мађарски и турски језик.
Члан је Удружења књижевника Србије, Црне Горе и Републике Српске.
Књига "Библиотекарство Западне Србије" обухвата период од 165 година настанка, организације и развоја библиотекарства, важне научне дисциплине из чијих корена су израстале и развијале се култура, просветитељство, музејска и архивска делатност, издаваштво, штампарство, позоришна и драмска уметност. Захваљујући исцрпном истраживању, аутор креће причу од првих библиотека основаних при манастирима, које су биле основно средство у очувању вере, националне свести и укупног културног препорода српског народа, преко читаоница до савремених библиотека. Значајно место у књизи је посвећено библиотеци у Чајетини и књигољупцу чије име библиотека данас носи, Љубиши Р. Ђенићу.
Говорећи о књизи, доц. др Мирјана Стакић је истакла: "Поред дефинисања и расветљавања стања у библиотекарству, што је била жеља и намера аутора, и што је он у потпуности постигао, ова књига то и премашује, јер представља и вредну културолошку студију о стању у култури не само Западне Србије, већ и целокупне неше земље, јер показује да се друштвеноекономски и политички живот рефлектује на стање у библиотекарству, пре свега преко законских регулатива и економске подршке, а последице свега тога су далекосежне, јер као некада, у првим читалиштима, тако и данас, у савременом процесу дигитализације, библиотека није само кућа књиге, већ и кућа душе. Цитирајући аутора који каже, говорећи о значају првих читалишта, јер то важи и за савремени тренутак: "Дебате и дискусије о прочитаном значиле су и подстицање на размишљање, отварале неке нове видике, омогућавале поређења и јасно одређење места и стања у којем су, шта им је чинити и како се одредити према свету којем припадају."
фото: Драган Никић
У среду, 12. фебруара 2014. године, у сали Библиотеке, одржано је вече љубавне поезије поводом Дана заљубљњних под називом "У сусрет дану љубави".
Најлепше љубавне стихове Алексе Шантића, Милана Ракића, Десанке Максимовић, Арсена Дедића, Рабиндраната Тагореа, Марије Шимоковић читале су ученице Угоститељско - туристичке школе из Чајетине.
У музичком делу програма учествовали су чланови плесне групе Step up из Севојна који су извели више плесних тачака, музичка секција ОШ "Миливоје Боровић" из Шљивовице, а учеснице су на клавиру и гитарама пратиле ученице ОШ "Димитрије Туцовић" из Чајетине.
Вече је завршено инсертима из филма "Лајање на звезде".
фото: Драган Никић
У четвртак, 6. фебруара 2014. године, у Галерији Народног музеја у Краљеву, отворена је изложба под називом "Прота Радосав Симић - српски духовник, неимар и добротвор", аутора Снежане Ђенић, историчара и директорке Библиотеке и Босе Росић, етнолога.
"Током читаве српске историје свештена лица имала су значајну улогу у очувању духа светосавља који се није односио само на веру, цркву просвету, већ и на све области културног стваралаштва и живота. У црквеним круговима у томе су се посебно истицали они који су својим високим моралним принципима, врлином и благородношћу оставили трајни траг у памћењу савременика.
Један од таквих сигурно је био и протојереј ставрофор Радосав Симић.
Као човек и као духовник, као неимар и као добротвор, он заслужује да се његова дела забележе, али не у циљу испразног хвалоспева, већ стога што је сваки његов поступак вредан пажње. Велики у свом послу служења Богу и свом народу, доследан узвишеним начелима, обдарен милосрдном, хришћанском добротом, својим приљежним радом само је добро доносио, тако да га са правом можемо сматрати истинским духовним оцем",између осталог, записли су аутори у каталогу који прати изложбу.
Прота Радосав Симић је рођен 5. августа 1882. године у селу Бранешци у Срезу златиборском. По свршетку богословије имао је тек 20 година, а по ондашњем црквеном закону свршени богослов није се могао запопити пре 25 године старости, стога је до запопљења провео четири године као учитељ, а годину дана провео је у војсци. На Св. апостола Тому, 6. октобра 1907. године, епископ жички Сава Дечанац рукоположио га је у чачанској цркви за ђакона, а месец дана касније и у чин свештеника и постављен је за свештеника у Сирчанску парохију у Срезу жичком. Службовао је и у Рогачици, Доњој Краварици, Ужицу, па свуда подизао чесме, градио путеве, обнављао цркве и просвећивао народ.
За плодан свештенички и друштвени рад од стране црквених власти одликован је црвеним појасом, камилавком, протским чином и напрсним крстом, највећим црквеним одликовањем. Од стране грађанских власти одликован је орденом Светог Саве IV и V реда, орденом Југословенске круне V реда, Албанском споменицом и сребрном медаљом Црвног крста.
Овај "смирени молитвеник", протојереј ставрофор, умро је 1966. године у Ужицу, благодарећи Господу Богу што му је даровао здравље, разум, снагу да се могао, како је умео и знао одужити Богу, цркви и свом народу. Сахрањен је у Београду и испраћен речима: "Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остаје, ако ли умре - много рода роди."
"Прота Симић спада у ред оних свештеника који својим великим делом остављају трајни траг у сећањима својих савременика", рекла је поводом отварања, аутор изложбе Снежана Ђенић и додала "да је ова изложба само мали дуг овом великом оцу".
Отварању је, осим многобројних посетилаца и представника академске јавности Краљева, присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор жички г. Јован.
фото: Народни музеј Краљево
У петак, 10. јануара 2014. године, у просторијама ОШ "Миливоје Боровић" у Мачкату, представљена је књига "Мачкат - праг Златибора" аутора др Рада В. Познановића, а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић", Туристичке организације Златибор и ОШ "Миливоје Боровић".
Др Раде В. Познановић је рођен у Гостионици код Ужица 1924. године. Основну школу учио је у Рибашевини, гимназију и учитељску школу у Ужицу, Филозофски факултет у Београду. Докторирао је етнолошке науке у Београду.
Радио је као учитељ, наставник, професор средње школе, професор на Педагошкој академији, затим био је директор Историјског архива, новинар сарадник у многим листовима и др.
До сада је објавио књиге: "Традиционално усмено народно стваралаштво ужичког краја"(1988), "Гостионоца, прошлост и становништво" (1991), "Педесет година аматеризма у култури Ужица и околине" (1995), "Презимена ужичког краја" (1996), "Изгинули у ратовима 1912-1918 из Ужичког округа" (1998), "Век школе у Равнима" (1999), "Рожанство, запис за наслеђе" (2000), "Пругом преко Шаргана" (2006), "Руси међу Ерама" (2007).
Писање монографија појединих насеља, како рецезент ове књиге, професор Драган Новаковић, каже: "представља прихватање обимног истраживања свих области живота и рада огромног ризика да се читаоцима учини да је нешто прескочено или можда натачно. Када је у питању др Раде Познановић, такви ризици су сведени на најмању меру, јер је иза њега вишедеценијски рад на проучавању живота појединих насеља као што је иза њега и велики број написаних монографија села."
Велики труд који је аутор уложио у приказу становништва, родова и миграција, хидролошких особености, просвете и културе, сеоских потенцијала резултирали су вредном социолошком студијом о најпознатијем селу у овом делу Србије.
фото: Драган Никић