Промоција књиге

 У четвртак, 17. јула 2014. године, у Малој сали Специјалне болнице "Чигота", а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и библиотеке Специјалне болнице "Чигота", представљена је збирка прича "Живи Примери", знамените српске књижевнице и редитељке, Виде Огњеновић.

Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду (1963) и на Одсеку за режију Академије за позориште, филм и ТВ у Београду (1965). Пише романе, приповетке, драме и есеје.

Књиге драма: Меланхоличне драме (1991), Кањош Мацедоновић (1993), Девојка модре косе (1993), Сетне комедије (1994), Милева Ајнштајн (1999), Јегоров пут (2000), Драме I-III (сабране драме у три тома 2001-2002), Дон Крсто (2007).

Књиге прича: Отровно млеко маслачка (1994, 2009), Стари сат (1996), Најлепше приповетке (2001), Права адреса (2007), Живи примери (2012).

Књига прозе: Путовање у путопис (2006).

Књига есеја: Насупрот пророчанству (2007)

Романи: Кућа мртвих мириса (1995), Прељубници (2006), Посматрач птица (2010).

Књига разговора: Нема више наивних питања (2008).

Театролошке студије: Страх од сценске расправе (1980) и Шекспироманија (1980).

Књижевне награде: "Андрићева награда", "Бранко Ћопић", награда "Просвете", "Лаза Костић", "Карољ Сирмаи", "Паја Марковић Адамов", "Стефан Митров Љубиша", "Тодор Манојловић", Награда Народне библиотеке Србије за књигу године (2007).

Драме и проза Виде Огњеновић превођени су на енглески, немачки, француски, чешки, пољски, македонски, бугарски и мађарски језик.

Вида Огњеновић преводи са енглеског и немачког језика.

Председница је српског ПЕН центра и Потпредседница Међународног ПЕН центра.

Књига прича "Живи примери" обухвата осам прича које је ауторка, Вида Огњеновић, писала седам година. По њеним речима, централна тема ове збирке прича је избеглиштво, дислоцираност, самоизгнанство, и то је једна од тема која је дуго заокупља, јер је директно у вези са питањем идентитета. Приповетка, као прозна форма, која је иманентна нашем језику и менталитету и њен је циљ да свака прича мора да буде утемељена у стварном животу и да је хуманог порекла, па и када је измаштана мора да звучи да је могућа.  

 У среду, 16. јула 2014. године, у Малој сали Специјалне болнице "Чигота", а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и библиотеке Специјалне болнице "Чигота", представљена је збирка песама "Похара", израелског песника светског реномеа, Амира Ора, коју је објавила издавачка кућа "архипелаг", у преводу Виде Огњеновић и Давида Албахарија. Гост је Српског ПЕН центра у оквиру програма "Светска књижевност у Србији".

Амир Ор (Тел Авив, 1956) је песник, есејиста, уредник и преводилац. У младости је био пастир, грађевински радник и рестауратор, да би потом студирао филозофију и упоредну религију на Универзитету у Јерусалиму, где је касније предавао старогрчку религију. Предавао је поезију на универзитетима у Израелу, Великој Британији и Јапану. Аутор је седам књига поезије: Гледам кроз очи мајмуна (1987), Лица (1991), Откуп мртвих (1994), Дакле! (1995), Песма (1996), Дан (1998), Тахирина песма (2001), Музеј времена (2007), Животиња у срцу (2010).

Ор пише есеје о поезији, антици и религији.

Песме Амира Ора до сада су преведене на више од четрдесет језика. За своју поезију Ор је, између осталог, добио Премијерову награду, Бернштајнову награду и Фулбрајтову стипендију.

Ор је био стипендиста Универзитете у Ајови (САД), Јеврејско - хебрејског центра Универзитета у Оксфорду (Велика Британија), Литерарног колоквијума у Берлину, Фондације Валпараисо, Фондације "Хајнрих Бел" и других.

За преводе античке грчке поезије добио је награду израелског Министарства културе.

Амир Ор је оснивач и главни уредник издавачке куће Хеликон . Године 1993. основао је истоимену арапско - хебрејску школу поезије. Приредио је неколико антологија хебрејске поезије на европским језицима. Оснивач је и уредник Међународног фестивала поезије Шар. Члан је Европске мреже за програме креативног писања и национални координатор програма Песници за мир, под покровитељством УН.

Живи у Тел Авиву.

На презентацији збирке, песника је у име организатора представила Мирјана Црнчевић, а своје преводе и преводе Давида Албахарије, је читала Вида Огњеновић, док је своје песме веома сугестивно читао сам песник на хебрејском језику. Изговорене су песме у чијем су фокусу били односи између љубавника, сам језик, размишљања некадашњег крвника из Аушвица или дијалог са песмом Кавафија.

Збирка изабраних песама "Похара" прва је књига Амира Ора објављена на српском језику. До сада су његове песме превођене на српски и објављиване појединачно. По речима песника, ово је збирка песама преузетих из многих збирки, а оно што до наших читалаца стиже на дар од песника јесте отето, похарано одозго односно плен (енглески наслов збирке је Loot) комуникације са вишом равни од свакидашње.

Вида Огњеновић, која је за ову збирку превела 17 песама, говорећи о песнику и поезији Амира Ора, окарактерисала га је као "изванредног песника, особеног, својеврсног чија поезија с разлогом долази у сам врх савремане поезије света".

фото: Драган Никић

Представљање књиге "Живи примери" знамените српске књижевнице, Виде Огњеновић, одржаће се у четвртак, 17. јула 2014. године са почетком у 20.30 часова, у Малој сали Специјалне болнице "Чигота", а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и Библиотеке Специјалне болнице "Чигота".

О књизи ће говорити ауторка, а програм ће водити Мирјана Црнчевић.

Представљање књиге "Похара", једног од најзначајнијих израелских песника, Амира Ора, одржаће се у среду, 16. јула 2014. године са почетком у 20.30 часова у Малој сали Специјалне болнице "Чигота", а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и Библиотеке Специјалне болнице "Чигота". 

Амир Ор, реномирани писац, преводилац и есејиста чија дела су преведена на више 40 језика, гост је на Златибору у оквиру акције српског ПЕН центра Светска књижевност у Србији.

О књизи ће говорити књижевница Вида Огњеновић и аутор.

Програм ће водити Мирјана Црнчевић.

 У петак, 6. јуна 2014. године, у Сали Библиотеке, представљен је роман "Таласи београдског мора", аутора Драгана Јовановића Данилова.

Драган Јовановић Данилов је рођен 1960. године у Пожеги. Студирао је на Правном и Филозофском факултету, на групи за историју уметности.

Објавио је збирке песама: Еухаристија (1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995) и многе друге. Такође је објавио и романе: Алманах пешчаних дина (1996), Иконостас на крају света (1998) и Отац ледених брда (2009), као и књигу аутопоетичких есеја Срце океана (2009).

Његова поезија изазвала је критичку рецепцију на италијанском, француском, енглеском, бугарском, румунском и словачком језику. Учествовао је на бројним међународним песничким фестивалима. Добитник је и бројних књижевних награда. Данилов је и ликовни критичар и есејиста. Написао је преко две стотине текстова за каталоге ликовних изложби. Живи у Пожеги и Београду. 

Данилов је један од најнаграђиванијих песника средње генерације. После шеснаест збирки поезије, неколико есеја, ликовних критика, Данилов се читалачкој публици представио и романима око којих су мишљења критике била подељена. Међутим његов четврти роман "Таласи београдског мора" који се појавио прошле године, ушао је у ужи избор за НИН-ову награду, а освојио је престижну књижевну награду "Лаза Костић".

На самом почетку романа, писац скреће пажњу читаоцима са чиме се све могу срести у "Таласима Београдског мора": "Пред вама је истинита приповест, љубавна сторија која се одиграла у Београду... Ово је хермесовска прича зачињена сетом и живахни трилер, приповест о ученој Бајлонијевој пијаци, о београдским бескућницима...о Чарни, девојци коју волим...о спаљеној београдској библиотеци...и, дабоме, о оцу и сину..."

Данилов каже да се односом оца и сина, који је библијски, бавио у песмама и тиме се поиграва у роману.. Његови јунаци нису (осим главног) битне, историјске личности, већ обични људи које срећемо на пијацама, у зградама у којима живимо, у библиотекема... Сви они имају своје приче, по нечем занимљиве, а повезује их град у којем живе, или у који долазе - Београд. "О Београду не постоји много књига", каже Данилов. Њиме су се по највише бавили Светлана Велмар Јанковић и Момо Капор. Овај град, његова историја и лепота библи су изазов у који се радо упустио, чију историју је истраживао. Град у којем живи од 1984. године, проводећи у њему по четири - пет дана, а преостале у родној Пожеги. Почетак романа управо описује тренутке путовања возом, случајне сапутнике, њихове приче, догађаје, тренутке... "Роман је лавиринталан; он је прича о причама", каже писац.

"Таласи београдског мора" су роман којим је писац, напокон, задовољан, за разлику од претходна три. Њему је дао најлепши део себе: лирске моменте и емоцију песника, интригантност приче и уверљивост ликова романсијера. 

У четвртак, 05. јуна 2014. године, у Народном музеју у Ужицу, а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и Народног музеја из Ужица, одржана је промоција монографије Радомира Верговића "Мој град".

 Радомир Верговић рођен је у Ужицу 1939. године. Академију за примењену уметност, сликарски одсек, завршио је у Београду 1966. године, у класи професора Винка Грдана и Рајка Николића. Члан је УЛУПУДС-а од 1972. године. Осим сликарства, бави се и цртежом, графичким дизајном, карикатуром, мозаиком и ликовном критиком. Излаже 1960. године самостално и групно у земљи и иностранству. За свој рад је добио више награда и признања, а 2008. године је добио Награду за животно дело УЛУПУДС-а. Живи и ради у Ужицу.

Историчар и директорка Библиотеке, Снежана Ђенић, је у свом веома инспиративном и надахнутом говору истакла да: "Библиотека "Љубиша Р. Ђенић", поред своје основне делатности настоји да чува, излаже и публикује историјску и културну баштину, вредности које темеље наш идентитет и негују традицију духовности. То представља велику привилегију и једнако заовољство.

У сарадњи са Народним музејом Ужица, Библиотека се појављује као издавач једне по свему изванредне публикације "Мој град" која садржи два циклуса слика из импресивног сликарског опуса аутора Радомира Верговића.

У првом циклусу "Враћање праотачким частима" представљен је 21 портрет знаменитих личности ужичког краја из различитих области стваралаштва. Најстарији међу њима Гаврило Поповић, протојереј ужички, народни посланик и добротвор, рођен је 1823. године, а најмлађи Стојан - Стив Тешић, драмски писац и сценариста, 1942. године. Између њих је читав један век у коме су живели трудољубиви људи са Верговићевих портрета, радећи све да га учине што бољим.

Ту су председници влада и Народне скупштине, министри, високи црквени достојанственици, председници општина, индустријалци и добротвори, универзитетски професори, један харизматични ђенерал, и један мајор из Првог светског рата, личности из културе и уметности. У овој скупини портрета само су двојица међу живима Миленко Мисаиловић, драматург и редитељ и Љубомир Симовић, књижевник.

На свим овим портретима посебног мајсторства и префињене осетљивости, са личним, препознатљивим знаком Радомира Верговића, уз праву меру провокације, видљиви су оквири једног времена са многим својим невољама и благодетима и својеврсном трагиком, утиснутом као печат на историју српског народа.

Сваки од ових портрета садржава животни пут, одакле иду, шта су и где иду...лик, карактер и судбину... Разлог, узрок и смисао дати су кроз симболе који упућују.

Овај посве искрен омаж знаменитим , а заборављеним људима, обележен особеном поетиком Радомира Верговића, увид је у много сложенију димензију трајања где свест и савест, правда и законитост обликују један витешки закон враћања праотачким частима, извлачећи из мрака заборава многе даровите, храбре и по свему изузетне људе.

И како сам аутор каже: "Грех заборава праотачких части може се генерацијама испаштати. Као сликар, част ми је да могу колико - толико допринети да бар ликови неких од њих буду што дуже са нама."

Радомир Верговић на тај начин, маниром врсног мајстора враћа из принудног заборава оне који су достојни нашег трајног памћења.

Други циклус Верговићевих слика "У скривеној души града" потврђује његову однеговану потребу да продужи трајање свом граду, онаквом какав је био некада, са кућама које више не постоје, улицама, трговима, двориштима, бунарима и парковима.

Сви ти оплемењени животни простори као и моменти из свакодневног живота неког прошлог времена, биће сачувани за будућност, представљајући исовремено "заробљавање" или "замрзавање" делића историје нашег непосредног окружења. И зато поред естетског доживљаја Верговићеве слике су и један веродостојан докумнет, а то им даје посебну вредност.

На начин на који је замишљена , са својим несталим кућама у којима је скривена тананост душе, просторима сигурног уточишта, спрам којих је могуће одмеравати моћи и немоћи, са изузетним људима посебних вредности, који по обрасцу судбине добијају изглед достојанства и будног чувања части, публикација Мој град, тако постаје хроника једног времена ус сликама, а тиме и својеврсна историја."

Текстове Срета Бошњака, историчара уметности, Драгана Јовановића Данилова, књижевника, Миленка Мисаиловића, театролога, Драгише Милосављевића, историчара уметности и Зорана Јеремића, новинара, говорио је Слободан Љубичић, првак драме Народног позоришта у Ужицу.

 фото: Народни музеј Ужице

У четвртак, 5. јуна 2014. године са почетком у 19 часова, у Народном музеју у Ужицу, а у организацији Библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" из Чајетине и Народног музеја из Ужица, одржаће се промоција монографије Радомира Верговића "Мој град".

О књизи говоре издавачи и историчар уметности, Катарина Доганџић Мићуновић.

Текстове Срета Бошњака, историчара уметности, Драгана Јовановића Данилова, књижевника, Миленка Мисаиловића, театролога, Драгише Милосављевића, историчара уметности и Зорана Јеремића, новинара говори Слободан Љубичић, првак драме Народног позоришта у Ужицу.

Обавештавамо читаоце и љубитеље књиге да се отказује промоција књиге "Пошаљи више ту поруку", аутора Недељка Попадића, која је данас тебало да се одржи, због објективне немогућности аутора да присуствује истој.

О наредном термину ове промоције Библиотека ће накнадно обавестити јавност.

У четвртак, 15. маја 2014. године, са почетком у 19 часова, у Сали Библиотеке, одржаће се представљање књиге "Пошаљи више ту поруку", аутора Недељка Попадића, најпопуларнијег песника за децу и младе у нашој земљи.

Постигао је у српском песништву за децу и младе све што се очекује од правог песника: обновио лирско певање и узнео емоцију у највише висине. На Олимпу поезије, као најчитанији и најпопуларнији песник, објавио је књиге за децу у више од милион примерака. Налазе се у скоро свакој школској, градској, сеоској и кућној библиотеци.

Песме из књиге Пошаљи више ту поруку, су, можда, најдубље проживљене слике заљубљености мушкарца у жену.

У уторак, 18. матра 2014. године, у сали Библиотеке, представљен је роман "Таи", аутора Горана Гоцића, овогодишњег добитника 60. јубиларне НИН - ове књижевне награде.

Образлажући по чему се роман загонетајућег наслова "Таи" достојно издвојио од осталих, књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков, објаснио је да је Гоцић изграђујући у роману веома сложену и разуђену причу о емотивном сусрету јунака наших дана са егзотичном лепотицом сумњивог морала у далеком Тајланду - карактеристичној земљи осмеха и гладних уста, активирајући богато и сложено књижевно, филозофско и културолошко наслеђе, успео да јој уметнички уверљиво обезбеди универзалне димензије значења и вредности.

Аутор романа, Горан Гоцић је, говорећи о Тајланду, истакао да је то земља где се сви осмехују и да странци врло брзо почињу да опонашају мештане, осмехујући се свима, да се на Тајланду први контакт успоставља лако, али да се емотивне везе успостављају веома тешко, док је у Србији обрнуто. На крају је прокоментарисао актуелну политичку и економску ситуацију на Тајланду.

Гоцићева слика Тајланда представљена је из визуре средовечног ексцентричног писца из Србије који се заљубљује у тамнопуту "продавачицу љубави" у Бангкоку, поткрепљена је бројним белешкама и цитатима других аутора, уз значајну улогу пишчевог алтер - ега, који у континуитету кроз и-мејл преписку са главним јунаком разуверава читаоца у могућност конаћне истине о недовољно познатој далекоисточној цивилизацију и култури, заснованој на матријархату, неформално д0озвољеној простируцији, будизму и другим контрастима у односу на западни свет.

Публика је аутору поставила питања о празнини западног човека, а било је и речи о жељи главног јунака да буде добар. На питање зашто се роман зове "Таи", аутор је одговорио да му је у време писања романа то било јасно и да како време пролази наслов је све теже објаснити, али да сама реч "Таи" има скривено значење слобода на више начина.

фото: Драган Никић