Промоција књиге

     У жељи да се обележи Међународни дан књиге и ауторских права, који се на различите начине обележава у целом свету, и библиотека "Љубиша Р. Ђенић" је 24. априла припремила својим читаоцима и посетиоцима једну пригодну промоцију. Реч је о књизи "Андрић, Црњански, Пекић" аутора Милана Орлића који је био и гост библиотеке. Књига је изашла 2017. године у издању "Мали Немо", а Милан Орлић је главни уредник ове издавачке куће.

     Милан Орлић је књижевник, филозоф, научни истраживач. Основне и мастер студије завршпио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (група за филозофију). Дикторирао је на Универзитету Монаш у Мелбурну, Аустралија, темом The Narrative Subject and Re-construction of the Narator Figure. Држао је предавања на Универзитетима у Прагу, Брно, Гдањску, Познању, Вроцлаву, Ополу, Кракову, Мелбурну и паризу. Учестовао је на више од 30 научних конференција и округлих столова у Србији, региону и три континента. У његову биографију се уписује учешће и на 30 међународних песничких фестивала. Заступљен је у двадесетак најважнијих домаћих и страних избора, антологија и лексикона. Његова поезија и есеји превођени су на петнестак језика, а о Орлићевом стваралаштву написано је стотинак текстова, а уписује и велики број награда. 

     Дело "Андрић, Црњански, Пекић" је докторска дисертација у којој се структуралистички преиспитује допринос ова три српска књижевника на светску књижевност, ова три писца су представљена као претече модернизма и постмодернизма. Студија сама по себи даје оригинални допринос књижевној теорији и тако представља књижевни канон 20. века. 

     Ова докторска дисертација је написана на енглеском језику, а затим преведена на српски, а Милан Орлић истиче:

    "Ако хоћете да представите нешто у свету и то буде примећено, морате урадити то на енглеском језику. Ја сам имао и жељу и намеру да покажем да ми имамо највећа имена у књижевности. С обзиром да сам био мотивисан Андрићем, Црњанским и Пекићем, на примеру њихових прелепих дела, идеја и карактера хтео сам да докажем да смо ми вредни пажње, да смо вредни тога да свет обрати пажњу на нас!"

     Студија обухвата век и по српске књижевности, од Јована Стерије Поповића и његовог дела "Роман без романа" до Милорада Павића и "Хатардског речника". Наравно, оно што је срж овог дела су сличности и разлике великана Андрића, Црњанског и Пекића. Сви они различити су по темпараменту и стилу писања, а заједничка им је доследност у ставовима. Заједничко им је и то што су сва тројица знали више језика, познавали и представљали у свету: Србију, њене људе, обичаје и српски менталитет, слободоумност духа, историјску баштину...

     Милан Орлић је записао, после ове промоције у књигу утисака, у библиотеци у Чајетини, следеће:

     "Пажљива и активна публика, садржајан разговор, љубазност домаћина у лепом амбијенту, представљање књиге "Андрић, Црњански, Пекић..." учинило је вредним памћења. То је најбоље признањевеликанима српске књижевности, похвала достојанству и традицији српске књижевности. Част ми је што сам служио том циљу."

      У атмосфери која је одисала присношћу, љубазношћу и лепотом 17. априла у сали библиотеке премијерно је промовисана друга књига Славице Марић "Отуђена".

     О књизи и кроз ово вече, поред домаћина, библиотекарке Љиљанњ Ракић, присутне љубитеље књиге и пријатеље, водио је Зоран Петровић, новинар ТВ "Мелос", а у овој ТВ кући радила је и Славица Марић као новинар, пре него што је постала становница Чајетине. 

     Рођена је у Краљеву, и како сама каже, одувек је знала да ће се бавити стварањем и писањем, да ће кроз речи претакати свој и неке друге животе на папир, и ево, са 35 година издаје свој други роман. Своју каријеру је започела као радио водитељ, а касније постаје и уредник на радију. Потом прелази на ТВ екране где ради као водитељ. Након 15 година медијског искуства преусмерава свој живот и креће да остварује свој животни сан да пише и ствара. 

     Први роман под називом "Своја или ничија" објављује 2016. године и две године касније, ове 2018, све је обрадовала још једим романом. Роман "Отуђена" нам враћа веру у љубав и људе, у нас саме, у снагу наше воље. Ауторка у свом роману, пратећи живот једне шездесетогодишње жене која се зове Лора,  пратећи њене старе албуме и пратећи маркице са њених кофера, показује да за истинску љубав никад није касно. 

     Као и у случају прве књиге "Своја или ничија" рецезент и "Отуђене" је Тони Пердић, књижевник и уредник часописа "Бранковина" из Ваљева.

     Говорећи о Славици Марић, и Тони и Зоран су истакли њену упорност у писању и стварању. Кажу да су после прве књиге очекивали да Славица стане јер су мислили да је то био само један излет у свет књижевности, само један женски каприц који је остварила. Са овим другим романом приредила им је пријатно изненађење. 

     "Тај први пут је био заиста успешан и мислио сам да ће то задовољити њену страст за писањем. Када ми је рекла да пише другу књигу, нисам очекивао да ће "Отуђена" надмашити први роман, а јесте. То се види и по вама. Иако је Славица ваша, иако је ваш завичајни писац, иако ми је помало жао што у нашем крају није прва промоција књиге, него баш овде у овом дивном храму културе, у овој библиотеци. Надам се да ће и у другим градовима и библиотекама или установама културе бити овако посећена промоција као што је вечерас. После Чајетине планирамо Врњачку Бању, Београд, Крагујевац, Новиу Сад, Краљево...", рекао је Тони Пердић. 

     О "Отуђеној" је говорила и сама ауторка: "Главна јунакиња мог романа се зове Лора и ово је њена истинита прича. Она говори о драгоцености породичног албума, колико смо заиста сви срећни докле су сви из тог албума, на тим сликама, око нас. Лора се сећа свог детињства које је живела онако како не би пожелела никоме, али га је преживела. Након тога, у животу не наилази на пут који је посут цвећем, али нам шаље дивну поруку: како од подераних ципела и блатњавих стопала доћи до аплауза и светских метропола", објашњава Славица Марић. 

     Колико смо отуђени од других и себе самих, колко људи може да стане у албум успомена, колико ће се подерати ваш кофер и ципеле, шта вам живот носи, колико љубави ни разочарења, колико воље да се усправите, без обзира на препреке, и кренете даље, да ли је могуће живети онако како желите, открићете међу корицама "Отуђене".

     Александар Тешић је преводилац, од 2008. године уз осмех каже за себе и "млад писац". Популарност је стекао серијалом епске фантастике "Косингас", а покренуо је и властиту издавачку кућу "Страхор". Своје епске трилогије представио је чајетинској публици 12. априла у библиотеци. 

     Оно што је привукло Александра Тешића овој изузетној и код нас мало заступљеној теми је љубав према историји и митологији и жеља да се читаоцима представи сва лепота српске, односно словенске митологије и предања која су не само у нашој књижевности већ и шире била неоправдано запостављена и игнорисана. Осим овога, мотив и жеља аутора је да људи упознају своје корене, а то га је и подстакло да пише, ради и истражује. Тај рад је одвео 2004. године до безброј прочитаних кљига и текстова о српској и словенској митологији, до књига профосерао Сретена Петровића које је како каже "Гутао". 

     У трилогији "Косингас" писац нас води у бајковити свет средњовековне Србије, бавећи се интригантним и контраверзним догађајима из живота цара Душана Силног. Не само што се постављају питања, већ се и дају одговори који су поткрепљени списком литературе која је коришћена као материјал. Неке ствари ипак, Тешић препушта машти, својој и читалаца. Са правом истиче да његова дела нису фантастика у ужем смислу речи већ обрађена српска и словенска митологија, легенде али и историјске стварне чињенице. 

     Нови "Косигнас" је наставак обе трилогије, и "Косингас" и "Милош Обилић" и описује историјске догађаје након Косовског боја, Младост Стефана Лазаревића, прати фантастичну причу о монаху Гаврилу и његовој потрази за изгубљеним копљем Св.Георгија и борби са мрачним силама. 

     Према најавама аутора серијал ће имати укупно 10 књига. Очекује се и неки излет попут "2084" што је био мали предах и мало искакање из тематике и серијала, а Тешић је рекао да му је жеља да напише и дечији роман. 

     На питање неког од присутних у библиотеци "Шта је Страхор?", како носи име његова издавачка кућа, рекао је да је Страхор једно од најстаријих српских божанстава, Бог нашег понтеона, јак и страшан бели вук. 

     "Из старе књижевности сачуван је један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен са њом... За Србе се каже да је то вук и то је сасвим на свом месту утолико што је вук митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа", објаснио је аутор.

     Књиге Александра Тешића су тражене и доста читане у библиотекама не само од стране млађих генерација. 

     Промоција другог прерађеног и допуњеног издања књиге  "Рудине и Голово: од Чиготе до Глизе" коју је написао и издао Симо Жиловић, одржана је 3. априла у библиотеци "Љубиша Р. Ђенић" у Чајетини. 

      Симо Жиловић је живео и одрастао у Голову, сада живи на Златибору. До сада је објавио више књига и публикација: Основна школа у Голову (2006), Жиловићи са Златибора (2008), Коло девет сестара (2010), Хроника села Рудине и Голово (2011) и Чоловићи око Златибора (2014). 

     "Човек је одувек имао жељу да сазна где су му корени", пише Симо Жиловић. То интересовање, та мисао га је водила да трага, бележи, истражује и своја писана сазнања прикупља и упакује у хронике.

"Велики је то посао. Трагао сам, причао са људима, рођацима, копао по архивима, личним документима. Суочавао сам се са малим бројем проверених историјских чињеница, јер знате како се усмено углавном, све преносило са колена на колено. Али упорност се исплатила. Дођем до једног документа који ме одведе даље до неког другог још значајнијег и тако идете напред, повезујете, проверавате, бележите и ето једног значајног записа, хронике."

     И не само као аутор горе наведених књига, већ је Симо Жиловић помогао многим породицама и фамилијама да открију одакле потичу, ко су били родоначелници њихових породица, ко је понео први то и то презиме, зашто су остали овде и одакле су дошли... Како сам признаје да је гро времена скупљајући податке провео у матичној служби Општине Чајетина. Рад само на хроници: " Рудине и Голово: од Чиготе до Глизе" трајао је више од 6 година. Прво издање ове књиге било је 2011. године и ту књигу је радио заједно са Драгутином Жиловићем и за веома кратко време од издања  наишла је на веома позитивне критике од стране читалаца и становника Златибора. Сви су пожелели примерак ове књиге за своје библиотеке. То је био начин да приближе и покажу својим потомцима оно што су њихови прадедови доживљавали и проживљавали вековима уназад. 

     Говорећи као рецезент о овој хроници Сима Жиловића, професор историје Милисав Ђенић истиче да се у последње врема јавља већи број писаца, који након обимних истраживања објављују књиге о својим фамилијама, о својим родним грудама, са темељно обрађеним родословима. На тај начин они су се одужили свом народу и завичају. Захваљујући оваквим издањима, препуним етнографских и историјских података, будуће генерације се упознају са својим породичним стаблом, сазнаће ко су, одакле су, знаће да најпре цене себе да би могли да цене друге. 

     Када се први пут појавила ова хроника 2011. године наишла је на изузетно позитивне критике од стране читалаца и становника Златибора, првенствено села која су у самом наслову. Сви су тада пожелели књигу за своју кућну библиотеку. То се дешава и са другим, проширеним издањем хронике "Рудине и Голово: од Чиготе до Гизе" која је изашла из штампе 2017.године јер садржи и нове податке које је Симо Жиловић забележио. 

      Недељко Попадић је више пута био гост библиотеке, али је долазио као омиљени дечији песник. Деца су имала ту привилегију да се друже са њим, јер Недељко Попадић, како каже сам за себе, је првенствено дечији писац. У сали библиотеке 27. марта Недељка Попадића су могли упознати и као писца за већу децу, а повод је књига "Неко је овде луд", која је намењена великој деци. Издавач је "Витез", 2018. година. Књига у својим корицама крије животне, духовите, страствене, стварне приче, оне приче које се свима нама дешавају, приче о животу у мимоходу, које ето уместо свих нас бележи Попадић. 

     Недељко Попадић је изабрао најбољи начин да представи своју књигу, јер о њему, његовим песмама и књигама говорили су његови пријатељи: Раде Ђерговић, хумориста, афористичар и сатиричар; Љубомир Ћорилић, новинар, песник и књижевни критичар; др Перо Солар, писац за децу; др Мирјана Стакић, писац, професор на Учитељском факултету и Мирјана Ранковић Луковић, новинар и писац. 

     Раде Ђерговић је саставни део екипе Недељка Попадића. Он је ово вече прочитао део рецензије коју је написао њихов заједнички пријатељ Александар Чотрић. 

     "Недељко Попадић пише као да добија небеско надахнуће... Ове приповести са душом су натопљене сузама и окићене смехом. Понекад помислим да Недељко пише добро, јер умаче перо у своје срце. Попадић суверено влада језиком, ситуацијом, дијалогом и ликовима. Верно нам дочарава тематику, као да не читамо реченице, већ гледамо слике."

     Др Перо Солар препоручује: " Својом књигом изабраних кратких прича Попадић је обезбедио Црвено слово у календару српске приповедачке прозе, то Слово у поезији одавно је у његовом поседу. Читајте и уживајте! Уверите се у оно у шта сам се и ја уверио."

     Велики пријатељ Недељка Попадића је и Мирјана ранковић Луковић која је истакла:

     "Приче у књизи "Неко је овде луд" су од наслова до краја корица такве да не можете издржати а да их не поделите, или не пожелите да поделите, са неким. Оне су проживљене, искуствене, препознатљиве. попадић у њима дели своје неудомице, или уверења. Своју нежну или плаховиту ћуд. Своје виђење човека са неограниченим могућностима покушаја и промашаја, али и Света у којем је све могуће, па и у којем мораш очекивати да можеш  да будеш осујећен..."

    "При читању рукописа прича Недељка Попадића, применили смо поменута и непоменута чеховљевска правила писања и добили опсењујући резултат. Не само да је дословно реализовао правила "Доброг писања", него је, у пуно чему, отишао и даље од других чеховљевих писаца, попут Едгара алана Поа, Марка Твена, Гистава Флобера, Ги де Мопасана, и других. Исписао је приче које одликује јединство радње, тона, атмосфере, идеја, приповедачког поступка...", рекао је један од рецезената књиге, Љубомир Ћорилић.

     Др Мирјана Стакић је надахнуто говорила о раду и причама Недељка Попадића, истичући његове квалитете и врлине, начин дочаравања стварности у причама, дијалоге који су истинити, стварни, пуни духа и који нам сваку његову причу толико приближе сензибилитету да се осећате као да сте је сами доживели. 

    Аутор се захвалио својим пријатељима на изузетно лепим речима и прочитао пар прича из књиге "Неко је овде луд". Утисак које су оставиле његове приче на присутне у библиотеци оцртавале су се на њиховим лисима, а то су осмеси и сјај у очима и коментарима појединих посетилаца да имају "дежави". 

      Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" у сарадњи са ОШ "Димитрије Туцовић" и предшколском установом "Радост" из Чајетине су у среду, 21. фебруара, уприличили едукативни час основцима и предшколцима. Циљ овог часа био је да се деца боље упознају са обичајима, етнологијом, кућама, шта је пинтор, о вештицама и алама... златиборског краја.

     У сали библиотеке, о свим овим интересантним темама, предавање је одржао Драган Цицварић, виши кустос Музеја "Старо село Сирогојно". Цицварић је као аутор и коаутор више публикација намењених деци, у издању Музеја на отвореном "Старо село" Сирогојно,  кроз слику и речи прилагођене овом узрасту између осталог рекао:

    "Ове књиге су намењене вама који одрастате када се народна традиција убрзано мења и полако нестаје. Циљ нам је да преносећи знање са генерације на генерацију, заједно са вама, нашу прошлост што дуже сачувамо од заборава. 

     Надамо се да ће вам одабране теме на првом месту бити занимљиве, али и да ћете кроз текстове, илустрације и фотографије које смо пажљиво осмислили за вас сазнати нешто о прошлости нашег народа..."

      Деца су могла сазнати о традиционалној храни и музици, градитељству, митским бићима, занатима и другим интересантним темама које су карактеристичне за златиборски крај. Наравно, деца су узела активно учешће у промоцији и представљању ових књига. 

     "Све теме су им јако блиске и то доказује да су наша деца васпитавана тако да воле свој крај и поштоју своје историјске корене чувајући нашу баштину. Ми смо им само помогли, кад кажем ми, мислим и на Бојану Богдановић која је заједно са мном радила ове публикације, да кроз дивне илустрације Марине Веселиновић и наше текстове, надограде своје знање", рекао је Цицварић. 

       У просторијама библиотеке "Љубиша Р. ђенић" 7. децембра представљена је књига "Златни пут здравља" Госпе Томић. Књига је изашла из штампе крајем 2017. године у издању библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" где је прва чајетинска публика могла чути све о овој занимљивој књизи. 

      Госпа Томић је дипломирани инжењер и више од 40 година бави се лековитим биљем, здравом храном и лековима из природе. Говорећи о садржају Госпа Томић је рекла да је кроз "Златни пут здравља" одговорила на три питања: 1. Како бити и остати здрав?; 2. Како се излечити ако постоји дијагноза болести? и 3. Како бити виталан и здрав и после осамдесетих и како доживети 90 или 100 година?

      Између осталог, од ауторке се могло сазнати да пратећи свој пут здравља људи обично обрате најпре и највише пажњу на исхрану, а храна је тек трећа компонента по важности када је у питању здравље. Пре хране, госпођа Томић је ставила ваздух и воду, јер без ваздуха човек може да издржи 3 минута, без воде 3-5 дана и без хране 50 дана. 

     У књизи се може још прочитати о лечењу: сунцем, ваздухом, водом, кретањем и храном. На крају књиге дат је "Јеловник за здраве особе" , " Јеловник за болесне особе", "Јеловник за безглутенску исхрану" и "Јеловник за пресну исхрану". 

     Госпа Томић истиче да се до здравља иде помало и полако, јер природни лекови лече сигурно али врло споро. Ипак, сваки дан осећате да лепше дишете и спавате, лепше су вам мисли и најважније - немате тегоба. У делу књиге "Чишћење организма" изнето је детаљно како се чисти организам, јер се и наш организам поут аутомомобила, куће, баште прља и мора се очистити. 

     "Правилном употребом физичког тела, и свесно управљање са хемијским процесима у телу, свако од нас може да доживи и најдубљу старост, али не као оронула особа која вапи за помоћ, него као виталан човек који размишља и ужива у живоу до краја. 

     Хвала богу, ја имам мајку која има 98 година. Још увек је потпуно здрава, витална и вредна. Молимо бога да тако остане до задњег дана. 

     У поглављу бр. X - "Златни пут до дуговечности" дате су три кључне навике које одлажу старење за 30 година. Проучите, поверујте и примените. Ја вам од срца желим да славите 100-ти рођендан", рекла је на крају ауторка.   

     О књизи су говорили и Милан Томић, лектор књиге Драган Новаковић и Светлана Станић која се на сопственом искуству уверила у моћ биља и савете Госпе Томић.      

      Иза наслова књиге "Место где станују знање, радост и успех" ауторке Јагоде Јеремић крије се јубилеј Основне школе "Димитрије Туцовић" из Чајетине у периоду од 2007. до 2017. године. Књига је представљена 27. новембра у сали библиотеке "Љубиша Р. Ђенић". Да би промоција била што интересантнија помогли су ученици ове школе. 

     " Пред вама је књига која ће укратко у речима и сликама представити установу за коју, поносно и врло уздигнуте главе, истичем да је моја друга, ако не, често и прва кућа. Период који је обухваћен овом књигом, десет година, довешће нас у њену сто тридесету годину постојања. Ако и буде негодовања у вези са њеним садржајем, што је прилично исправно, ако се темељно чита, молим вас да ми не замерите. Њу, попут скромних и "грешних" средњовековних писаца, пише само једна наставница српског језика, бивши ђак, проносилац мисли ове школе, ђака и наставника. Свако је читање својеврстан сусрет, најчешће са емоцијама, које год врсте да су", рекла је на почетку Јагода Јеремић. 

     О самом настанку књиге ауторка је потврдила да је књига настала на идеју Милке Васиљевић, директорке Основне школе " Димитрије Туцовић", а да су јој велику помоћ пружиле колеге који су тимски доставили велики број информација. Књига " Основна школа у Чајетини 1887-2007" Милисава Ђенића, знаменитог историчара златиборског краја и некадашњег професора ове школе, послужила је као основ за ову књигу, а " Место где станују знање, радост и успех" је у суштини њен наставак. 

     На 127 страница и 30 наслова, тј. различитих тема , Јагода Јеремић обухвата последњих 10 година рада ове школе, упознајући читаоце са професорима, наставницима, ученицима, описујући различита достигнућа у области образовања и васпитања. Изнет је и рад ваннаставних активности, рад многих секција, достигнућа и награде ученика и њихових наставника, хуманитарни рад, пројекти, путовања, дружења, и много тога што чини срж и бит ове школе у последњих десет година. 

     На крају књиге, Јагода Јеремић је записала: "...Школа наставља великим и малим корацима да граби у будућност, пратећи савремене процесе у настави, образовању и васпитању.

    Ипак, најважније остаје у писаним траговима, у зидовима, школском дворишту и препричавањима догодовштина".

     У Библиотеци "љубиша Р. Ђенић" у четвртак, 2. новембра 2017. године Одржана је промоција књиге "Сребреница: Лаж и подвала србском народу" Љиљане Булатовић Медић. О заблудама и неистинама које се спочитавају српском народу у вези са Сребреницом, присутнима је поред ауторке говорио и Милош Миловановић, председник руководства општине Сребреница и председник Борачке организације Републике Српске и Сребренице.

     Најновија књига Љиљане Булатовић Медић "Сребреница: Лаж и подвала србском народу" предтавља истински документ којим се разоткрива злотворска лаж, цинична и фашисоидна подвала Србима да су извршили "Геноцид над муслиманима". Та злокобна лаж о српском "Геноциду" над муслиманима у Сребреници, како наводи ауторка књиге, кована је на западу између Клинтона и Изетбеговића, како би се оправдали сви злочини и геноцид над Србима од Јасеновца до данас, од стране западних сила и њихових сателита. 

   Ова књига је четврта по реду покушаја Љиљане Булатовић Медић, да направи једну библиотеку истине о страдању српског народа. По њеном мишљењу, о страдању српског народа најмање је написано, а највише је писано о Србима као онима који су извршили "Геноцид", о Србима као прогонитељима...Између осталог рекла је: "Ових дана је и Брамерц(тренутни главни тужилац Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију) дошао у Београд да нам соли памет и да каже како ми нисмо довољно свесни да смо геноцидни. Волела бих да је бар једну од ових књига узео у руке и прочитао. Они не читају ништа осим оптужница који су спремили оснивањем Хашког трибунала, а оне су све против Срба, углавном." наводи ауторка књиге. 

     О страдањима српског народа госпођа Љиљана Булатовић Медић, написала је 21 књигу. Све оне настале су из љубави према народу и истини о Србији и Србима. На промоцији књиге ауторка је изнела и своје мишљење о Чајетини као вароши и људима који живе овде и на Златибору.

    "Осим што је оаза здравог живота, ваша општина је и оаза здраве духовности. За мене је веома подстицајно што имам прилику да овде говорим, јер ви сте овде близу Дрине. Многи од вас знају, искуством, интересовањем и животом шта тамо заиста јесте. Најтеже од свега јесте одговор на питање: Зашто Сребреница? Корени православља су тамо, који су донедавно затирани. Донедавно нисмо знали да постоји православно црквиште из шестог века. Нисмо знали да је 1232. године у Сребреници отворена православно хришћанска Митрополија".

     " Наша деца треба да знају да су Срби само бранили своја огњишта, своје порекло и културу, као и у свим претходним ратовима, наша деца би требало да знају праву истину", закључила је Љиљана Булатовић Медић.  

                                                                                  Делови текста преузети из Златоборпреса.

     "Осмех родне године" је наслов књиге у којој су уоквирене белешке, репортаже и записи из ужичких "Вести" од 1957. до 1966. године, а које је писао Радован Поповић. Ову књигу приредили су ужички новинари Зоран Јеремић и Зоран Жеравчић, а објавило је Удружење "Колектив Ужице".

     Љубитељима писане и лепе речи, после Бајине Баште и Ужица, књига чајетинској публици представљена је 10. октобра у сали Библиотеке. На промоцији су говорили проф. др Гојко Тешић, мр Слободан Радовић, Драгиша Милосављевић, а делове из ове књиге читао је један од приређивача , новинар Зоран Жеравчић. На крају вечери говорио је и сам аутор. 

     Радован Поповић је писац и новинар, дугогодишњи уредник културног додатка "Политике", писац биографија, новинар ужичких "Вести" од 1957. године. Као новинар "Вести" објавио је 150 репортажа, записа и белешки, а 50 најупечатљивијих нашло се у књизи "Осмех родне године".

     Говорећи о раду Радована Поповића, проф. др Гојко Тешић, редовни професор филозофског факултета у Новом Саду, књижевни историчар и есејиста, рекао је да се Поповићу, као изузетном новинару, пријатељу и човеку који уважава етичке вредности, диви до бескраја. По његовим речима, Радован Поповић је својим поштовањем новинарства као заната, доводио то новинарство до уметности и испоштовао је сваког с ким је разговарао и то је људскост и част. 

     Магистар филолошких наука Слободан Радовић је истакао да су Поповићеве репортаже, белешке... животне, истините, пуне духа и осликавају време и људе тих педесетих и шездесетих година двадесетог века. " На тај начин, слике и приче из Поповићевог пера су документи које не би требало занемарити." - додао је Радовић. 

    У том маниру и као велики поштовалац Поповићевог рада, наставио је и Драгиша Милосављевић, музеолог и публициста, говорећи о Поповићу као пријатељу, о Поповићу као сведоку једног времена које је записано и на сваки начин оставља печат и у историји и у новинарству.

    Зоран Јеремић је на корицама књиге записао:

    "Фактографија и карактерологија у Поповићевим описима наших прилика прожимају се на начин који подразумева и то да на сваку људску судбину гледамо као на непоновљиву и вредну пажње. Стога су његова проницљива репортажна запажања и својеврсне лекције из морала, а путописне белешке из Округа, са Истока и Запада, садрже ону данас тако потребну загледаност у блага људска лица и наличја.

    Живе слике давно прохујалог времена из сваке странице ове књиге говоре о свежини и уверљивости једног непоновљивог новинског сведочанства."